Запањих се. Претходни пост на овом блогу био је најпосећенији. Наиме, схватила сам да људе у нашој Србијици не занима баш много књижевност а ни Хофман, ни Гогољ, ни роман Бука и бес. Људи воле да читају о свеопштем незадовољству. Лоше је што свеопштег незадовољства има толико много а добро је што се теме нижу једна на другу и вуку ме да да пишем и пишем о томе.
Жао ми је што одавно нема Домановића. Код нас у Србијици после њега не нађе се неко да тако оштро а лепо критикује друштвену стварност. Ја ипак не могу да будем као Домановић јер он је умео тако оштро да жеже по политици а да ипак није писаније о политици. Сада се пак то не сме. Јесте, у праву сте, демократија јесте на снази и ко каже да се не сме нешто кад се сме све? Наравно да се сме, али у границама...Зато сам одлучила да напипем бајку. Бајке су тако подобне. Деца их воле, млади их воле, стари их воле....ма сви их воле. Знате нисам желела да пишем ништа озбиљно - роман рецимо. Тренутно романе пишу медијски познате личности или тзв. ВИП личности. Свашта ту можете прочитати. Удубите се једном и размислите о чему у ствари пишу?? Ја јесам. Мој лични суд вероватно никог не занима-али рекох ипак да напишем. То су бре, романи за плажу, тако рече једна моја добра пријатељица, узми нешто да читаш од ових романа за плажу. И била је праву. лака литература. Без много замарања, без много дубоких и тешких мисли и обавезно без неке велике несреће јер несрећа не постоји. То треба потиснути. Мислим несрећу. Све мора у таквом роману, као и на друштвеним мрежама, да изгледа ружичасто јер ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП и ја живим живот пуним плућима, Срећна и задовољна са својим пријатељима сликам се у свакаквим позама и све то покажем свима, да лепо, бре, сви знају да сам срећна. Шта ће ми бре, срећа ако је нико није видео?? Него, да се вратимо на тему и рашчивијамо ово. Закључисмо да роман нећу писати из друштвено корисних разлога јер не сматрам себе срећном особом а и нисам ВИП, не путујем превише и не носим маркирану гаредеробу, не појављујем се на телевизији ни у часописима, таблоидима....па према томе-нисам нити ВИП нити сам за ,,плажасту" књижевност.
Размишљала сам да напишем приповетку, новелу, басну?? Ма не....Хтела бих мало фантастике да унесем у тај свет, баш бих волела да пишем о надљудским бићима која тренутно руководе овим нашим малим светом-овом Србијицом.Желела бих да пишем и о вилама, аждајама, људима од папира, људима великог срца, упорним поштеним људима који мисле само добро....има ту доста тога што бих назвала фантастиком. Зато ми је бајка најподеснија врста.
Радња бајке биће смештена негде далеко, иза 44 брда, између 72 реке, негде у далекој Јуропи. То ће нам бити довољна географска одредница. То је земља долазећег Сунца, Сунце је на помолу и за неких стотинак година-појавиће се. Јунаци наше бајке биће, наравно, фантастични ликови. Према томе, све што ћете прочитати биће искључиво фикција и никаква повезаност са тренутним дешавањима и ликовима неће постојати. Читалац који очекује да ће прочитати нешто что ће га бар подстетити на време у коме живимо-биће разочаран јер такве повезаности нема.
Нема коментара:
Постави коментар