Време у роману Бука и бес
аутор: Сандра Јовановић
Енглески термин "stream of consciousness" (ток свести) означава
врсту модерног романа који је нарочито присутан у англоамеричкој књижевности. Овај
термин први употребљава
амерички психолог Вилијам Џејмс,
а сада већ овој врсти романа можемо
приближити и разне друге врсте - јер се елементи оваквог романа могу наћи у
разним романима које не можемо искључиво окатактерисати као романе тока
свести. Издвојен, овај термин дефинише
се према предмету, одн. усредсређености писца на ток свести (појам узет из психологије) и
овако постављен обележава схватање менталног живота као непрекинути ток
искуства. Унутрашњи монолог у оваковом роману има највећу улогу, он уклања
приповедача и ствара се илузија непосредног тока свести фиктивног лица, а самим
тим добијамо нову перспективу у романескном приповедању. На једној страни имамо
читаоца који преузима тачку гледишта приповедача, читалац сам спаја тематски и
фабуларно расуте токове и тако у својој свести склапа целокупну причу. На
другој страни имамо писца који узима грађу за своје дело најчешће директно из
живота, који не тражи нека наговештена значења већ се појављује у линвистичкој
равни и испитује могућности поетског значења.
Карактеристично
је коришћење јединства места и времена за овакав роман. Читалац лута по времену,
или у одређеном тренутку мења перспективе различитих свести. У оваквом роману,
роману тока свести, користе се различите технике које отежавају разумевање, као
и различита начела обједињавања хаотичне грађе.
Појам "свест" укључује цело подручје
наше менталне пажње од бесвесности до потпуне свесности, објашњавају психолози.
У свест спадају разумски неконтролисани и логички несређени психички процеси
који градирају све (од најнижег и најмутнијег слоја изнад заборава, па до
највишег и најјаснијег).Техника тока свести и унутрашњег монолога показује се
као изванредна за анализу психе ментално девијантне личности. Значи, роман тока
свести је она врста или тип романа, у којем је битан садржај приказивање свести
једне или више личности.
Овакав роман такође
карактерише одсуство "свезнајућег" приповедача класичног романа који
час посматра личност споља, час изнутра. Он зна све што она зна и шта она не
зна (и о њој самој и о свету око ње), и који је у стању да рационално схвати и
логично објасни. Субјективни роман има другачије схватање времена од
традиционалног романа.
За појединца у роману постоји
његово субјективно време, а у том времену сати и дани проткани су унутрашњим
догађајима, једним тренутком и целокупним његовим животним доживљајем.
Има
ли објективно време, уопште значаја у унутрашњем доживљају појединца? Како ће
писац решити проблем времена кад је личност садржана у једном тренутку, а тај
тренутак је резултат свих ранијих?
Фокнер
се послужио симболиком и унео у срж свог
дела значење „произвољног часовника“ (сунчаника).
Сенка обележава садашњост, а обухвата и све што сачињава прошлост. Пишчева
потреба да поврати прошлост је у ствари присуство времена у роману. Он жели да
нас обавести о свему што је било, о ономе што је сада, и да тиме веже догађаје. Његова нит и срж је
време. Овај роман има категорију изузетне апсорбованости временом, безвременост
је овде време. Фабуларно, роман садржи неповезане конце и неразрешене људске
односе, писац ствара посебан имагинарни свет, али он пажљиво посматра свог јунака
покушавајући да у њему открије набитније у тренутку радње, као и у његовој
прошлости. Овај роман није оптимистичан - без обзира на двосмисленост завршног
дела у коме ирационално побеђује логику - роман слика интелектуално, морално,
емоционално и физичко расуло света на прекретници, ослобођеног не само већине
бивших чврстих тачака, већ и способности за љубав. Роман је у ствари
метафорична слика целог света на крају 20. века.
Радња у књизи
почиње од детињства деце у последњој деценији 19. века и траје све до Васкрса
1928. године када Кедина несрећна ћерка (названа Квентин по мртвом ујаку)
побегне од куће са Џеком који је циркузант. Радња није представљена хронолошки
већ ток сакупљамо кроз различите перспективе. Оно што је одмах видљиво је да је
роман подељен на 4 сасвим одвојене приче.
У складу са насловом дела који потиче
из Шекспировог "Магбета"
прва прича је Бенџијева - датирана 7. априла 1928. (субота пред Васкрс). Он се
почиње присећати давних времена. Ово његово присећање је на његов рођендан када
он пуни 33. годину, тада му и навиру успомене, призори из прошлости који се
мешају са догађајима из садашњости. Он не размишља, не говори, не коментарише, и не морализира. Његове успомене нису
обликоване и обојене, већ сирове и непосредне. Бенџи живи у блаженој невиности,
где нема границе простора и времена, не разликује прошлост и садашњост.
У Бенџијевој свести не постоји никаква развојна линија између стварности и
сећања, између онога што је било и онога што јесте.
Други део романа припада
интелектуалцу и студенту Квентину. Његова опседнутост је мисао о пропадању његове
породице, а од посебног је утицаја
његова мисао о сестри. Њен морални пад њега доводи до самоубиства. Његов ток
мисли (можемо рећи свести) је бржи и сложенији од Бенџијевог. Он мисли брже и
сложеније, па је његова песпектива догађаја другачија структуирана од
Бенџијеве.
Трећи одељак романа је испричан
такође у првом лицу, али традиционалном техником приповедања. Из тог одељка, а
то је прича трећег брата Џејсона, сазнајемо детаље о догађајима које смо само
наслућивали у Бенџијевој причи: отац је умро, сестра Кеди је отишла у свет, а
њена одрасла незаконита ћерка, огрубела и одрасла без љубави, украла је
Џејсонов новац и побегла од куће.
Четврти одељак романа испричан је у
трећем лицу и можемо га назвати епилогом. У њему је главно лице слушкиња
Компсонових - Дилси. Она је носилац позитивних људских вредности у роману. Не
бисмо погрешили када бисмо рекли да је и једини носилац оваквих особина! Њен
ток свести стабилнији је и уједначен, она реално сагледава догађаје без
опседнусти и страсти.
Квентиново поглавље нас враћа
осамнаест година уназад, у 2. јун 1910. Овај датум је једини лишен призвука
светости (за разлику од осталих датума који представљају велике хришћанске
празнике). Место догађања писац сели из Џеферсона на Универзитет Харвард. Сада
примарно место дешавања постаје Квентиново боравиште - јер се личност чију
свест пратимо тамо налази. Поглавље је по обиму најдуже и стилски најхерметичније,
пуно је бројних асоцијација на догађаје
који испунили Квентинов живот и оставили траг у његовој опседнутој личности.
Док је Бенџијева прича пуна објективних, чистих сензација, Квентин се помера у
правцу апстракције. Његова сећања се често преклапају са Бенџијевим и зато овај
одељак осветљава први. Далеко од идиота, Квентин поседује високу интелигенцију
и софистициран ум, али је опседнут временом и чашћу породице. У техници тока
свести мисли, сећања, импресије и слике испливавају из ума последњег дана
Квентиновог живота. Квентинова прича добија нову димензију самосвести, оваква димензија не
постоји у Бенџијевој причи. Овде се поново појављује лавиринт асоцијација за
који не постоји прегледно тумачење, јер Квентинова свест, која је навикла да
размишља о себи, не признаје никакав временски континуитет као начело излагања.
Квентин, као и Бенџи, садашње догађаје приповеда у прошлом времену. Само Бенџи
је изван времена - јер он уопште не разликује прошлост од садашњости, он не може, нити се труди да разуме датуме и
време које су људи измислили. За Квентина садашњост не постоји, то је тек
прошла будућност, река понорница, која се појављује тек онда кад постане
прошлост. Једино је прошлост реална, јер једино њоме субјективан и несталан
догађај постаје трајан. Овај сегмент романа можемо схватити као структуру
вишеструког контрапункта и то између садашњости и прошлости, између драмског
дијалога и унутрашњег монолога. Ипак, и унутрашњи монолог се раздваја на два
дела: сређено приповедање у првом лицу и несређен ток свести. Такође, две теме се
издвајају у Квентиновом монологу: тема инцеста и тема времена. Обе се своде на
једно основно осећање ужаса и гађења пред прљавим грехом света и чежње да се из
њега побегне у немогући рај невиности. Одељак отварају Квентинова сећање на
очеве коментаре о времену. Његове мисли о времену само су одраз очевих мисли и
филозофије која је препуна цинизма. Квентин жели да побегне од времена, о сну
размишља као о тренутном. За њега је смрт трајно заустављање времена. Квентинов
отац, скептик који се удаљио од буке и људске гомиле која је опседнута
краткорочним циљевима, види у сату "гробницу
свих нада и жеља”, а живљење према сату - као начин да се људско искуство
сведе на аспурд.
"Дајем ти га не да те опомиње на време, него да би понекад за тренутак
могао заборавити на њега и да не би трошио сву своју снагу упињући се да га
освојиш."
На дан који је одредио за своју
смрт, Квентин ломи сат и кида казаљке, па сат куца у празно. Прво, он жели да побегне од времена - јер зна да ће оно избрисати
бол коју осећа због Кеди, а он не жели да се то деси. Његов други разлог је
парадоксалан - одлучио је да је једини начин да заустави време то што ће
извршити самоубиство и одредио је време за то! Али, ако успе да, на неки начин,
заборави на време пре одређеног тренутка све ће бити у реду. У случају да не
успе да заборави време, оно ће наставити да тече, одређени тренутак ће доћи и
он ће морати да се убије како би заборавио на време. Ово је разлог зашто се
Квентин све време бори против тога да сазна колико је сати. Фокнер је овде
одлично представио поремећену логику самоубице. Искуство у часовничарској радњи
представља Квентинов покушај заустављања времена. Он успева да прође поред
радње, али види часовник у излогу.
"Прошао сам поред излога неког часовничара, али сам на време одвратио
поглед... Био је неки часовник, високо горе на сунцу, и мени паде на памет како
човека, кад нешто неће да уради, његово тело тера на то, некако несвесно.”
Користи свој поломљени сат као повод
да пита часовничара:
"Бисте ли ми хтели рећи да ли који од ових часовника у излогу
показује тачно време?"
Часовничар жели да му каже, али га
Квентин прекида:
"Немојте ми рећи, молим вас господине. Само ми реците да ли који од
њих показује тачно време?"
Часовничар му на крају даје одговор
који је желео да чује – да ниједан од сатова не показује тачно време. Он жели
да верује да сатови лажу, да су мера само тренутног времена, да су у
супротности са стварним временом. Часовничарска радња постаје за њега представа
света који је испуњен лажним куцањем сатова. Једино одласком из радње може да
побегне од лажног времена.
"Изашао сам затворивши врата за сатовима и њиховим куцањем."
С обзиром на то да Квентин стално
упоређује смрт са вратима, повучена је савршена паралела: изаћи кроз врата
радње да би се побегло од куцања сатова је исто као и проћи кроз врата смрти да
би се побегло од времена. Квентин ни једног тренутка не предвиђа могућност да
се не убије. Цела Фокнерова уметност настоји да нас убеди да су Квентинови
монолози и његова последња шетња већ самоубиство. У тренутку када у његовом
памћењу почну да се нижу успомене, он је већ мртав.
"Квентин узалуд разбија свој сат, точкићи се и даље окрећу и сви
сатови овог света продужују несносно да лупају, окивајући душу у ланце људских
конвенција, закона и обичаја, који воде у пропаст и обешчовечење. И нико се
више не може ослободити тог појма времена, тог греха над греховима, којим
друштво деформише човека још од памтивека. Јасно је да "право време"
које Квентин тражи и не постоји, оно је ван друштва, ван времена, у неком
прастању невиности и природе, време Бенџијево који од рођења не зна за људске
обавезе."
Eвo штa нaм гoвoри сaмo дeлo:
“У излoгу
je билo двaнaeстaк сaтoвa, двaнaестaк различитих врeмeнa(!!!) и свакo oд њих са
истом oном потврдном и прoтиврeчнoм уверљивошћу кojу je имao и мoj сaт, бeз
иjeднe кaзaљкe уoпштe. Jeдaн другоме су порицали тачност. Јa сам могао да чујем
свој сат, како куца негде у мом џeпу, чак иaкo нико није мoгao дa гa види, који
ипaк нe би био у стању ништа да каже и кад би гa нeкo мoгao видети“.
То је кључ зa
oдгoнeтaњe тoгa снa, дao нам гa je сам Фoкнер. На свету, даклe, имa хиљaда и
хиљада људи сa својим личностима, филозофијама, смисловима, ставовима....To je
значење дванаест сатова(дванаест је стари симбол за мноштво)! Ko je oд тих људи
заиста у праву?
Kо говори истину?
Свако од њих je са истом оном потврдом и потврђеном уверљивошћу, као и моја личност (мој сат). А каква је то личност? То
је изгубљена, обесмислена, трагична личност која тo нијe у правом смислу речи, у
свом крајњем oдређењу личност без излаза, oрјентирa, без путa, личност без
казаљке.To je индивидуалност која још није постала личност. To је предличност. Kандидат
за човека. Личност у свом правом смислу треба назвати једним хоризонтом
стварности који је различит од овдашњег бића и који је предмет човековог
фундаметалног стремљења. Трагичност те
предличности кoja није постала личност Фокнер сликовито објашњава тиме да они
један другом поричу тачност, истину, прави пут. Ta предличност живи још увек у
мраку и зато у роману његов сат нико није могао да види. Чак и да је ту личност
неко и видео jош увек тај не би био у стању да било шта каже тј.не би био у
стању да воли, jeр да би неког волео тај који воли мора да буде личност, a
љубав се показује у својој пуноћи тек онда кад вољени постане личност. Сада, предличност
подразумева време, a личност вечност. Сат је једноставно успео симбол.
Нема коментара:
Постави коментар