Шта у ствари значи реч филолог? Нећемо сада почети од настанка речи, па њено стварно значење, па све по реду како иде, већ шта стварно значи бити филолог у Србији?
Кад сам завршавала факултет, онако на крају....кад сам узела у руке диплому, помислих: ,,Ето, то је то". На диплом; ФИЛОЛОГ ЗА СРПСКУ И КОПАРАТИВНУ КЊИЖЕВНОСТ. Их, велика је то ствар! Та толико познатих књижевних критичара, толико књижевника, толико писаца, толико професора...Још компаративна...Ух!! Наде су се низале у мени као слике из снова. Једна за другом, као слајдови. тако лепо искуство. Чаробно. Осећај кад знате да имате све иако немате ништа, али постоји папир који попуњава сваку празнину у души.
Сад кад погледам иза себе, видим колика сам будала била. Време је показало, а Бога ми показује ми и даље да ништа, али ама баш ништа није ТО-ТО! Увек постоји нешто после. Једино ми буде жао што се нисам радовала док сам студирала, већ сам се нервирала, учила, падала испите и полагала, али сваки испит је носио неку тежину и патњу. Чинио се као несавладиво брдо, ма какви брдо - планина!! Нисам тада схватала да је све, ама баш све било у мојим рукама, у мом знању и незнању, у мом труду и зато сам патила....Сада, после оволико година након кобног тренутка-када сам узела у руке своју диплому, схватам да сaм, у ствари, била срећна...али баaaаш срећна.
Кад сам завршавала факултет, онако на крају....кад сам узела у руке диплому, помислих: ,,Ето, то је то". На диплом; ФИЛОЛОГ ЗА СРПСКУ И КОПАРАТИВНУ КЊИЖЕВНОСТ. Их, велика је то ствар! Та толико познатих књижевних критичара, толико књижевника, толико писаца, толико професора...Још компаративна...Ух!! Наде су се низале у мени као слике из снова. Једна за другом, као слајдови. тако лепо искуство. Чаробно. Осећај кад знате да имате све иако немате ништа, али постоји папир који попуњава сваку празнину у души.
Сад кад погледам иза себе, видим колика сам будала била. Време је показало, а Бога ми показује ми и даље да ништа, али ама баш ништа није ТО-ТО! Увек постоји нешто после. Једино ми буде жао што се нисам радовала док сам студирала, већ сам се нервирала, учила, падала испите и полагала, али сваки испит је носио неку тежину и патњу. Чинио се као несавладиво брдо, ма какви брдо - планина!! Нисам тада схватала да је све, ама баш све било у мојим рукама, у мом знању и незнању, у мом труду и зато сам патила....Сада, после оволико година након кобног тренутка-када сам узела у руке своју диплому, схватам да сaм, у ствари, била срећна...али баaaаш срећна.
Тада је, некако, све било до мене, мој успех-мој неуспех, мој нерад-моја лоша оцена у индексу...и све тако у круг. Некако су ствари имале смисла. Постојао је неки ред у глави, у мислима, у идејама, у надама. Нису постојала питања-шта ако? Није постојала констатација; не можеш. Можеш и успећеш кад год ти то будеш желела. Младост је, драги моји, чудна појава. Тако нестварна и тако лепа...
Онда су почела да се нижу питања. Сваког дана по неко ново питање и сваког дана по неки нови одговор. Много изненађења за једну младу особу. Ипак, све је то сазревање па се човек временом навикава на не-систем, на не-адекватно, на полу-свет, на полу-свест, на свашта нешто што није цело, јединствено, оранизовано, систематично, аналитично, продуховљено...
Онда су почела да се нижу питања. Сваког дана по неко ново питање и сваког дана по неки нови одговор. Много изненађења за једну младу особу. Ипак, све је то сазревање па се човек временом навикава на не-систем, на не-адекватно, на полу-свет, на полу-свест, на свашта нешто што није цело, јединствено, оранизовано, систематично, аналитично, продуховљено...
Ко још у земљи Србији уписује и завршава српски језик и тамо неку српску књижевност? А главно питање је: Шта ћеш, бре, ти да радиш с тим факултетом и то у земљи Србији? Може да делује смешно: српски језик у Србији...хм....Чему то? Српска књижевност у Србији? Чему тек то??
Е зато се ја сада, другови и другарице, питам-шта сам бре ја мислила тада, баш тада кад сам уписивала и баш тада кад сам узимала ту диплому у руке...? Нешто ми се чини - више не могу ни да се сетим...
И још нешто-ни мало, али ни мало нисам разочарана....Баш, ми ето, некако мило око срца што у срцу носим љубав: према деци, према ученицима, према књизи, према језику, према школи....
Нема коментара:
Постави коментар