Bajka: tres

U jednoj dalekoj zemlji iza 77 brda živela je jedna devojčica. Devojčica je živela sa mamom i tatom u jednom malom mestu blizu velikog grada. Tamo u tom mestu nije bilo mnogo kuća, svega desetak. Kuće su bile udaljene jedna od druge. Devojčica je volela prirodu, često se igrala sa kravama, ovcama i ostalom živinom. Devojčicu su mama i tata jako voleli. Sve što bi ona poželela oni bi joj ispunili. Reklo bi se da je devojčica živela srećno. 

Kako je vreme prolazilo devojčica je postajala devojčurak. Polako su bluzice koje je nosila počele da bubre a ona je na svom telu primećivala promene. Misli su počele da se menjaju. Brinule su je mnoge stvari koje je ranije nisu ni zanimale. Volela je da šeta sama po obližnjoj šumi i da posmatra okolinu. Tada bi je obuzimala želja za nečim drugim. Želela je da menja svašta u svom životu ali nije mogla. Maštala je o danu kada će upisati srednju školu i kada će napustiti malo mesto blizu velikog grada.

Došao je i taj dan. Mama i tata su upakovali sve stvari devojčice, u plastične posude stavili sir i meso i odveli devojčicu u veliki grad. Na autobuskoj stanici okrenula se i pogledala mamu i tatu. Znala je da više nikad ništa neće biti kao pre. Znala je da se više neće vraćati u malo mesto. To je tako jako želela. Jako je želela da ostane u velikom gradu. Iako je imala tako malo godinaimala je velike želje. Često je maštala o tome kako će živeti u nekom velikom dvorcu i kako će se udati za princa.

Počela je škola i devojčica je upoznala mnogo drugarica. Sve drugarice su imale pametne telefone, sve drugarice su nosile lepe kožne čizme, sve drugarice su imale velike trepavice, sve drugarice su nosile odeću poznatih marki. Devojčica nije znala ni da izgovori imena tih butika. Živela je u domu učenika i hranila se u menzi. Njeni roditelji nisu više bili sa njom. Morali su da se vrate u malo mesto i hrane stoku. Od toga su živeli.

Devojčica je počela da otkriva veliki grad. Vreme je prolazilo adevojčica više nije bila devojčica.

Izrasla je u pravu lepu devojku. Za njom su počeli da se okreću i momci ali i oni malo stariji. Devojčici je to prijalo. Volela je da oseti muški pogled i shvatala je koliko toga može da joj donese njena lepota. Kako je samo strašno želela da živi u dvorcu. Videla je ona kako se to radi. Pričali su joj drugi. 

Prošle su godine a devojčica je i dalje bila u domu za učenike srednjih škola. Shvatala je da ukoliko želi da izađe iz tog strašnog doma mora nešto da preduzme. I počele su velike promene. Prvo je devojčica nabavila dečka. To je morala još ranije da uradi ali sada je već bilo hitno. Razmišljala je-bolje ikad nego nikad. Dečko je imao 30-ak godina i lep auto. Tako su joj rekli da bira. Ona je oduvek bila poslušna. Dečko je imao iskustva i novca. Dopala mu se devojčica sa sela. Svideo mu se njen osmeh i neiskvarenost. Dopadala mu se ona, ipak nije imao nikakvih planova sa njom. Ona je imala plan sa njim. Sve veze koje je imala pre njega nisu u stvari bile veze - više podučavanje. Vešto je to krila od mame i tate, a  vešto je i eskivirala svaki odlazak u malo mesto. Kada je završila sa svim tim prolaznim avanturicama došao je taj dečko. Njega je srela slučajno, u klubu gde je igrala sa drugaricama. Sve drugarice su, pa i ona, nosile tanke kratke suknje i deholtirane majce. Ona nije imala mnogo "takvih" stvari pa je morala da pozajmi od drugarice. To je devojčici jako teško bilo. Gušila ju je ta misao da ona mora da pozajmi stvari od drugih, da ona nema šta da obuče.

Te večeri je upoznala Marka. Marko nije bio mnogo lep, ni visok, ali rekli su joj drugi kako da bira. Mora da zna da skenira momka - šta nosi i šta vozi. To je početak. Onda ide dalje - šta ima i koliko daje. Tako su je učili. Ona je bila poslušna. Tako je Marko postao taj. Devojčica je imala zacrtan cilj i nikako nije želela da odustane. Rekli su joj da što pre spava s Markom i da se trudi da ga zadovolji. Sve što je bilo do nje-uradila je. Želela je i dalje mnogo toga. Marko je imao novca, lepa nova kola, lep veliki stan, teretanu u jednoj sobi.....

Nastavak sledi..... 

ACTA, NON VERBA ( Балзак)

ТИП МОНОМАНИЈАКА У ДЕЛИМА БАЛЗАКА

Аутор: Сандра Јовановић

,,Ја дела сматрам за своја средства и пред собом видим само свој циљ.”

Причу о типу мономанијака започећемо кратком причом о Балзаковом животу и времену његовог живљења. Он ће нам својим животом и схватањимa о књижевности допринети да што боље савладамо став који је имао према својим књижевним јунацима. Наравно, тај став на врло очигледан начин можемо закључити из самих дела, али пишчев живот помоћи ће нам да разазнамо најдубља осећање које је водило нашег писца како би подвргао руглу једну целу нацију стављајући испред ње, као примере, људе вођене болесним страстима.

Оноре де Балзак рођен је  1799. године у Француској, као писац формирао се у првој половини 19. века. Овај период у Француској обележен је успоном буржоазије и њене филозофије живота.  Та филозофија базирала се на сили новца као основне покретачке снаге, међутим у оваквом добу наш писац определио се за непрофитабилан посао писања - што је допринело да често буде у дуговима и да се стално бори са немаштином. Иако његова прва дела не пролазе код публике добро, он не губи снагу, истрајава и наставља да пише.  Балзак постаје пример огромне стваралачке снаге и посвећености књижевности. У непрекидном заносу писао је сваки дан, без предаха. Међутим, радна енергија слаби, здравље се погоршава и последњих година свог живота скрхан болешћу ништа није написао. Умро је 1850. године на врхунцу своје славе.

Балзак је дошао на идеју да све своје романе сједини у једну целину коју је назвао Људска комедија. Сваки роман посебна је целина, али све их обједињује време, поднебље, менталитет, личности. Људска комедија постаје права историја нарави француског друштва са свим изопаченостима у првој половини 19. века. Из његове превелике жеље за славом и новцем писао је оно што је сматрао тренутно популарним и чиме је могао да заинтригира читаоце.

На примеру два његова репрезентативна дела (Евгенија Гранде и Чича Горио) објаснићемо тип мономанијака (мономанијак - човек чија опсесија се односи на једну конкретну ствар, појаву, жељу, предмет...од своје опсесије не одустаје ни у ком случају, и спреман је да жртвује све зарад испуњења својог личног задовољења - његова опсесија прелази у болест). Наравно, оба романа припадају колекцији коју је назвао, како смо напоменули, Људска комедија. Сликајући друштво Француске Балзак је помоћу својих јунака показао и доказао деформитете друштва. Његови јунаци нису комплексне личности са више психолошких слојева, већ типични представници који доносе једну доминантну особину која њима овладава и тиме их називамо мономанијакалним. Они су у потпуности подређени својој страсти и њихово бивствовање своди се искључиво на бивствовање ради те страсти. Наравно, морамо напоменути да нису сви ликови романа монаманијакални, постоје и они који су постављени као контраст и антипод оваквом типу, као и они који су ту како би показали менталитет ширих народних маса и омогућили нашем опседнутом јунаку да у потпуности може испољити своју болест, њих би смо условно могли назвати помагачима.

Међутим, не можемо у потпуности изједначити мономанију у оба романа, јер се опсесија издвојених ликова у многоме разликује. Оно што им је заједничко је линија опсесивности, а оно што их удаљава је линија љубави. Господин Грандет у Евгенији Грандет не осећа љубав, он је опсесивни заљубљеник у материјално и новац, док је Горио оптерећен љубављу према својим кћерима. Такође, у оба романа постоји веза са паралелном причом која се одиграва у делима. У Евгенији Гранде поред господина Грандета појављује се његова кћи Евгенија која је типичан представник заљубљене жене, нежне и испуњене осећајима, па можемо рећи (с обзиром на њена делања) да је она такође опсесивна и мономанијакална у односу на своје осећаје и Шарла. Она живи да би била вољена. Зарад љубави она ће жртвовати све, као што Грандет жртвује све зарад новца и злата. У Чича Горију, појављује се Ежен де Растињак, младић који подстакнут великим сјајем града Париза опсесивно јури за славом, богатсвом и лепим животом у високим круговима. Младић који  се не либи да лаже људе који га воле само да би стигао до скупих одела и угодног живота. Ипак његова манија не стоји чврсто као Горијева, она је пољуљана бујицом осећања које изазива старац у њему, према томе није потпуна опсесивност, али ипак долази до границе ненормале. Овим смо показали да на платну оба романа видимо двоструку манијакланост ( ако изузмемо интензитет који смо објаснили) и то: Горио-Растињак, и Грандет-Евгенија. У оба романа постоји манијакланост која је погубна, она која доводи до смрти, ипак се и оне разликују - Горио умире зарад своје опсесивне љубави према кћерима, а Грандет чини још веће злодело – најпре његовим делањем умире потпуно чиста душа-његова жена (госпођа Грандет), а тек након тога он умире потпуно несвестан своје грешке.

Можемо рећи да се оба романа јављају два плана. Планове ћемо обележити ликовима који су њихови носиоци. У Евгенији Грандет први план чине Грандет и новац, а други план Евгенија и Шарл. У Чича Горију први план чине Горио и његове кћери (Далфина и Анастазија), а други план Ежен де Растиањак и Далфина. У оба романа постоји развијен мотив љубави, иако је љубав различито постављена у романима. Када говоримо о љубави морамо истаћи Евгенијину љубав према Шарлу, то је платонска љубав мушкарца и жене, она воли неисцрпно и њена осећања готово владају целим романом (“Мислим на њега драга мајко, али не говоримо о њему јер сте ви болесни, ви сте ми пречи од свега. СВЕГА је био он”). Наравно, љубав Чича Горија  постављена је на другачији начин, то није љубав између мушкарца и жене, већ родитељска љубав која превазилази све оквире и границе, и како смо рекли прелази у опсесију те губи на чистоти коју Евгенија задржава до краја романа. Евгенијину љубав гуше две чињенице - страст господина Грандета - која спутава све што му се испречи на путу, и сам Шарл који постаје Грандет у малом. Њени осећаји и надвладаће све и она ће једина истрајати, иако на крају остаје сама она истрајава. Овакву љубав, према супротном полу, у Чича Горију не налазимо на платну романа. Љубав Растињака према новцу и лагодном париском животу потискује све, он не воли тако искрено Делфину, он се на почетку заљубљује у њену рођену сестру Анастазију, он делује по упутствима и има јасно одређен циљ. Чини се да Далфина има јака осећања према Растињаку, али морамо се запитати да ли та љубав обилује искреношћу срца које неспутано и несметано воли без икаквих устезања? Не заборавимо, то је оно исто срце које нема обзира према своме оцу који је на самрти! Њене сузе нису искрене, њена страст је огуљена њеном окрутношћу и жељом за бољим животом.

Према томе, можемо закључити да су две особе које делају без икаквих стега, вођене искључиво болесним страстима и ничим другим само Грандет и Чича Горијо. Њих двојицу ништа не може зауставити, само сопствена смрт може смирити изопачене жеље. Горијева страст и оно опсесивно у њему су његове кћери и он без икаквих доумица хрли ка њима и њиховој срећи, а Грандетова страст је новац, и исључиво новац. Грандет овде у својој болести преузима вођство, јер у његовој страсти не владају осећања као код Горија, у њему је истинска пожуда ка новцу и богатству - ка материјалном, што можемо оценити као потпуно нечовештво. Обојицу гони по једна опсесија (oпсесијa - л. obsessio- спопаднутост, обузетост мишљу, идејом) и зато прерастају у мономанијаке.

Сада ћемо представити појединачно, са конкретним примерима из романа ликове који својим опсесијама воде фабулу романа.

Евгенија Гранде је роман који се, насупрот Чича Горију који описује парижане, бави животом сеоске породице, самим тим морамо оделити судбине наших јунака. Горио и Растињак делају у великој средини, у Паризу, док се радња у Евгенији Грандет  одвија у малом месту Сомиру где станује породица Грандет ( господин Грандет, његова кћи Евгенија, госпођа Грандет и служавка Нанона).

Телесно Грандет је био човек висок пет стопа, како каже Балзак, здепаст, плећат, лице му је било округло, црнопутасто, рошаво, брада права, усне без кривина, а зуби бели, очи су му имале израз хладан и прoждрљив, израз какав народ замишља у аждаје. Његов нос, задебљао на врху имао је на себи брадавицу пуну жилица за коју је свет говорио, не без разлога, да је пуна злобе. Ово конкретизују и следећи Балзакови описи:

"Своје мисли казивао је обично кратким поучним реченицама, које је изговарао благим гласом. Четири реченице, тачне као алгебарски обрасци, обично су ми служиле да обухвати и реши све у животу и трговини:  Не знам, не могу, нећу и  видет ћемо. " 

“Имао је нечег сличног с тигром, и са змијским царем, могао се је притакити дугопроматрати свој плен и онда скочити на њега, затим је отварао чељусти своје кесе, увлачио у њу хрпу талира, па онда мирно легао, као змија, неостељиб, хладан и медодичан.”

Оваквим описима Блазак нам назначава посебан аспект - Грандет није само суманути трговац који јури за новцем, већ да је прорачунат и лукав, чак и одмерен када треба. Његово претварање одлази толико далеко да чак глуми да муца, и то искључиво у разговорима који су јако кључни за њега и његов новац, а тада и престаје да чује добро. Све је то тактичка игра опасног златољупца. Тврди да ништа не поседује и да ништа нема за друге, чак ни за себе. Себе искључиво представља као сиромашног виноградара коме увек фали новца у животу, покушавајући на све начине да прикаже што лажнију слику о себи, наравно плашећи се искључиво за свој новац. Његова страст толико овладава њиме да он своју кћер обмањује потурајући јој папире на потпис како не би изгубио део свог новца након женине смрти. Страст врши тиранију толико да све остало мора бити у другом плану, јер његов твричлук у потпуности влада.

Своју кћер је волео, али је више волео новац који је у њуму потиснуо сву очинску љубав. Према жени је био хладан, непоколебљив и сувише строг, а његов деспотизам њу је директно уништио. На самрти тог нежног створења изгледа као да ју је анђео молитве прочистио, ублажио најружније црте њеног лица и озарио га. Смрт њој доноси спокој и мир који поред свог мужа никада није имала на овом свету. Тај њен неспокој прозрокован искључиво ставом Грандета није заобишао никога у кући. Сви укућани му се покоравају и неописиво га се плаше, као поплашени мишеви кад се завуку у своје рупе они се склаљају како их он не би нашао баш у тренутку када праве какву “пакост”.  Страст Грандетова према новцу директан је  кривац свих несрећа – “Евгенија му је расула златнике по столу, а он би непомично гледао у њих  као што дете , кад прогледа, забленуто проматра један те исти предмет.”

Грандетово богатсво нико није знао тачно да одреди, из страха да не би злато нестало из његових прождљивих руку вешто га је скривао, смишљао смицалице како би свакога надмудрио и скупио што више злата у коме би могао сам уживати, и  гледати га. Стари виноградар притајено смишља, кује и чека, а затим згрће своје злато задовољан - јер је његова ризница употпуњена још којим златником. Затвара се у своју собу, гледа златнике, глади их и ужива у њиховом сјају. Вођен је мишљу да је новац оно једино што опстаје, он ни у једном тренутку не бива свестан својих грешака, али његова страст упропастиће прво госпођу Грандет и одвести је право у смрт, а затим ће директно утицати на  трагичну судбину своје кћери. Ипак, његова страст не умире као Горијева смрћу, већ се продужава кроз лик Шарла и наставља да влада. Лоза Грандетових неће замрети, наговештава нам Балзак понашањем Шарла, а твдричлук и незграпност наставиће да живе кроз сада новоизраслог заљубљеника у злато и новац.

Портрети у роману сажети су и јасни, преко Грасенових и Кришовљевих несугласица оцртани су људи са села скучених погледа које води новац кроз живот, као једини смисао живота. Новац је у целом овом роману покретач радње, он је узрок свих невоља и патњи. Грандет је представник и носилац целог тог друштва, у његовом лику сакупљене су особине незграпних људи из мањих средина којима новац представља све и сва. Он је окрутан и саможив, до самог краја остаје доследан свом пороку. Само у једној сцени видимо Грандета како шета под прозором своје кћери Евгеније (док је она заточена у четири зида) и покушава да види њену косу, па писац констатује да је он ипак отац жељан загрљаја свога детета. То је и једини моменат где ми Грандета видимо као оца, међутим овај трен је  недовољан да потисне све оно што смо већ видели и што ћемо видети. Наш зликовац не посустаје пред молбама своје жене, он истрајава у својој хладноћи, једино га плаши могућност да изгуби злато, то је за њега оно најстрашније и најмрачније. Његова жеља за новцем не престаје да расте ни у тренуцима његове смрти. На самрти он се хвата за златно распеће (што је по Балзаку модерни Бог његовог времена) , такође то његово обожавање злата њега доводи до лудила, он не види на распећу Сина Божијег који је дао да га разапну, већ поново злато! Он умире од своје сопствене замисли.

“Трвдице не верују у надгробни живот за њих је садашњост све. То баца страшну светлост на садшње време у коме више него у било које време, новац влада законом, политиком и народима. Установе, књиге, људи и доктрине, све је у завери да покопа веру у у будући живот.”

Грандет је тако представљен тип јунака, да се у њему сједињавају све особине светских тврдица - од Плаута, преко Молијера, па до Држића.

“За поседње две године нарочито се појача његово тврдичење, као што јачају све сталне људске страсти. Као што је запажено код тврдица, код властољупца, код код свих људи чији је живот био посвећен једној главној идеји, његова осећања нагињалла су нарочито једном симболу његове страсти. Гледати злато, имати злато постало је његова мономанија. Његов деспотизам растао је уколико је расло његово тврдичење. Он жели умрети краљевски, држећи до последњег дана узде својих милионa”, говори нам аутор романа.

Евгенија је потпуни антипод своме оцу, она је послушна и нежна, спремна на сваку жртву. Заљубљује се у Шарла и та љубав постаје цео њен свет. Због ове љубави она ће се супротставити оцу први и једини пут. Пошто је неколико дана имала пред собом свога рођака Шарла (син Грандетовог рођеног брата) она му је поклонила своје срце за време пољупца који је кришом примила, он је затим отишао остављајући између ње и њега читав један свет. Ова љубав коју је њен отац проклео готово је отерала мајку у гроб и донела Евгенији само тугу и бол који су се у њеном срцу измешали са мало далеке наде. Њено племенито срце куцало је само за најнежнија осећања и морало је, дакле, бити подвргнуто рачунима људске себичности. “Новац је морао предати своју хладну боју овом небеском животу и изазвати неповерење према осећањима жене која је била оличено осећање. Евгенија, била је узвишена, била је жена ”.

Мотивом новца Балзак је успео створити мономане људе који су целог живота робови својих страсти, он показује да се велике страсти, велике трагедије и велике радости одигравају у душама малог човека. Носилац такве једне трагедије сам је Грандет, док се друга трагедија одиграва у души Евгеније.

Интересантна је чињеница да иако је љубав између Шарла и Евгеније инцестна     (Шарл је син Грандетовог рођеног брата, па су према томе Евгенија и Шарл брат и сестра од стрица) нигде у роману немамо ни назнаку о пишчевом лошем поимању оваквог модела љубави. Евгенија њега назива рођаком, али је то не спутава да се заљуби у њега, нити пак спутава Шарла да јој на љубав узврати пољупцима. Да ли је завршницом романа и њиховим коначним неспајањем и неиспуњењем ове љубави назначен вид немогућности овакве љубави, или је Балзаково схватање инцеста другачије, остаје нам као отворено питање.

Чича Горио је роман који се развија се на два плана - на индивидуалном и на општем.

На индивидуалном плану имамо две приче - о младом студенту Ежену де Растињаку, а ту је остарели фабрикант Горио. Око ова лика и њихових судбина развија се низ индивидуалних историја у пансиону госпође Вокер (стара госпођа Мишоно, господин Поаре, млада девојка Викторина Тајфер, госпођа Кутир, одбегли робијаш Вотрен, виконтеса де Бозеан, грофица Анастазија де Ресто, бароница Далфине де Нисенжен).

На општем плану дата је слика париског друштва свих слојева. У пансиону госпође Вокер станује сиротиња и нижи сталеж, а у предгарђу Сен Жермен је високо друштво одевено у свилу, окићено златом и дијамантима. Париз је сан младих људи жељних да допру до високог дрштва и тај њихов лет ка висини неке ће бацити на разна искушења. Париз је слика моралног блата, бездушности и егоизма.

Личност која је најтрагичније описана у овим делима је несумњиво личност Горија  “Његово лице, услед патњи чији узрок нико није знао , бивало је неприметно, из дана у дан све тужније и изгледало је тужније од ма ког лица за столом.” Трагика Горијева произилази из његове превелике љубави према деци. Његове кћери се немарно и безобзирно односе према њему, а његова несметана љубав слепа је за њихов безобразлук. Чича Горио, или старац Горио како су га звали,  стекао је богатсво за време револуције, продавао је брашно десет пута скупље но што га је куповао (ова чињеница није занемарљива, иако се на овоме писац не задржава пуно). Рано остаје удовац и сву своју љубав управља ка кћерима. Он им купује хаљине, накит, кочије, и све оно што би парижанка богатих слојева могла пожелети, кратко речено навикава их на све удобности снобовског живота. Обезбедио им је и велики мираз и обе се удају за угледну и богату париску господу. Старија, Анастазија постаје горофица де Ресто, а млађа Далфина постаје бароница де Нисенжен. Уласком у то високо друштво, сада и званично својом удајом, њихови захтеви су већи и оне настављају да од свога оца потражују и добијају новац како би куповале лепе хаљине за балове. Горио пак, заслепљен очинском љубављу задовољава све њихове прохтеве и хирове не посустајући ни једног момента..

“Очеви увек треба да дају па да буду срећни. Увек давати то значи бити отац.”

Док је имао новца пазиле су га, када је новца нестало отерале су га не марећи за њега, и он у пансиону Вокер налази уточиште стално мењајући собу за јефтинију.  “...чича Горио који је имао шездесет и две  године изгледао је као да нема ни четрдесет.....који је имао нечег младалачког у осмеху, сада је личио на излапелог, немоћног и бледог старца од седамдесет година...”

Он продаје накит у немаштини, златне табакере, посуде од сребра и са сузама радосницама у очима носи кћерима новац. Стално ослушкује како би сазнао да ли су срећне, да ли су се лепо провеле. То да је његова љубав слепа показује и поступак када закупљује стан како би се његова кћер Далфина састајала са Растињаком! Горио своју страст према деци не примећује, он оправдава своје поступке родитељском љубављу, а своју жртву даје без устезања и размишљања. Горијева страст није саможивост (као код Грандета) већ саможртвовање и иде само у правцу сопственог уништења. Тек ће на крају романа, у тренуцима када испушта душу и када схвата да његове кћери неће доћи, изразити бунт и разочарење:

”Не, оне неће доћи! Знам ја то има већ десет година. Ја сам то помишљао понекад, али нисам смео да верујем!!”.

Умире Горио сам и напуштен, као убоги сиромах, а испраћају га само Растињак и Кристоф, кћери нису дошле ни на сахрану, оне су послале су само празне кочије. Растињак је и био први који је спознао Горијеву страст и једини је за њу имао разумевања Узрок његове смрти биле су његове кћери, његова највећа љубав убила га је. За њих је успех био кључ моћи, користољубивост и похлепа однеле су једну величанствену душу у заборав без игде икога. Горио је, као и Грандет заробљеник својих страсти, његова страст била је очинска љубав која се претворила у опсесију. Он је имао понос - али је тај понос губио пред кћерима. Несвесно је куповао њихову љубав, он је лик створен да буде вечни отац који даје све - и љубав и нежност, а оне су “кад су добро исцедиле лимун, кору бациле на улицу”

Горио је због њих живео, њихова радост била је и његова, а њихове жеље биле су заповест, како и сам каже био је “бедна лешина чија је душа увек тамо где су његове кћери”, које би уновчиле све, па и старог оца.

“Чекам их на месту куда ће проћи, срце ми махнито лупа када наиђу њихове кочије, ја се дивим њиховим хаљинама, оне ми на пролазу добаце осмех, који позлати мој живот као да на њега падне зрак дивног сунца. Волим коње који их вуку, и хтео бих бити псић што га држе на коленима. Живим од њихове радости.”

Толика љубав Горија одводи у смрт коју је дочекао у немаштини и бунилу схвативши оно што му је било одавно познато - његове кћери га нису волеле. Добро је знао да је њихова љубав трајала колико и његово богатство, он је њих превише волео - можда зато баш и оне њега нису. " То што се догодило твоме оцу може се догодити и најлешшој жени са човеком којег највише воли- ако му досади својом љубављу, он оде и избегава је  служећи се којекаквим нискостима. " На самрти он их дозива и проклиње, назива их зликовцима и бестидницама, али ипак њихове је мужеве криви за уништење својих кћери. “Живео сам за то да будем вређан, понижаван. Толико их волим да сам стрпљиво подносио све увреде за које су ми продавале неко ситно задовољство. Отац се крио да би видео кћери! Ја сам им дао живот, а они ми данас неће дати ни један сат! Жедан сам, гладан сам, срце ми гори, а оне неће доћи да олакшају моју агонију јер ја умирем, осећам то. Али зар не знају колики је грех газити по очевом мртвом телу? Има Бога на небу, и он освећује очеве, макар ми и не хтели.|” Овде се морамо осврнути на Грандетове последње тренутке, када он грли златно распеће, као и на његово схватање живота после смрти где он апсолутно не верује у загробни живот и сматра да на овом свету може чинити грехе - јер га казна нигде не чека. Ако сада направимо паралелу са старим фабрикантом видимо да он, супротно од Грандета верује у освету након смрти, па и сам каже “Има Бога на небу”. Такође стари фабрикант, за разлику од виноградара носи још једно карактеристично обележје, он за понашање својих кћери криви њихове мужеве и у томе налази оправдање за њихове, а самим тим и за своје поступке: “Моји зетови су убили моје кћери. Доиста, откад су се удале више их нисам видео. Очеви, тражите у Скупштини да се донесе закон о браку! Коначно, ако волите кћери, немојте их никада удавати. Зет је злочинац који исквари све у кући, упрља! Нека се укину бракови! Они нам одузимају кћери, и немамо их ни на самртном часу! Донесите закон о смрти очева. Ово сад је страшно! Освета! То њих зетови не пуштају да дођу. Убијте их!!” У овом антологијском призору Горио ставља руке на главе двојице студената и тиме постаје симбол очинства, можемо рећи и ХрисХХрист очинске љубави. То је била сиротињска смрт, без сјаја, без пратње, без пријатеља и рођака. Горио је живео да би патио, да би обожавао своје кћери и целокупан живот дао је њима – био је жедан, али никад није пио, ето тако је живео последњих десет година, додаје Балзак. У оба романа страст води наше јунаке кроз злодела и она им одређује судбине. Када би се одрекли страсти, јунаци би се одрекли и трагедије, међутим она потпуно овладава њима и они не успевају ни да разумеју морални неуспех већ умиру са истом мишљу - непромењени. Можемо закључити да је Горијева мономанија њега повела и довеле у смрт, али он у тренутку када испушта своју племениту душу разуме своју грешку, док Грандетова страст никада не замире, чак наставља да живи.

Bajka:duo

Negde daleko u jednoj zemlji iza 77 brda živela je jedna doktorka. Ta doktorka radila je u jednoj velikoj bolnici. U tu bolnicu dolazili su bolesnici-oni koji boluju od najtežih bolesti i oni koji su malo manje bolesni ali im je ipak potrebna medicinska pomoć. Tamo, u toj bolnici, bilo je mnogo ljudi. Naravno, doktorka je završila najbolje škole, imala odličan prosek na fakultetu i nakon završenog fakulteta završavala specijalističke studije, posećivala razne seminare i bila aktivna na svim poljima medicine. Doktorka je bila vrlo dobro plaćena za svoj posao. Imala je svoj stan, kola, lepe cipele, lepe i kvalitetne bunde za zimu, nekoliko stanova koje je davala u zakup i mnoštvo obaveza. Obaveze se nisu završavale kad doktorka iscrpljena krene iz bolnice ka svom stanu. Morala je da nastavi sa radom u svojoj privatnoj klinici koja je bila tu blizu bolnice. Tačno je da je mogla pešice da stigne do privatne klinike ali je ipak morala ponekad da odsustvuje s posla zbog nekog hitnog pregleda u privatnoj klinici ili je ponekad bila nervozna zbog obaveza koje su se nizale. Njen tata je bio doktor, mama je bila doktor, a i brat je bio doktor pa je sve to na mladu doktorku vršilo dodatni pritisak. Često se dešavalo da je doktorka nervozna i nezainteresovana na poslu u bolnici gde je bilo mnogo pacijenata. Nije znala kako da se izbori sa tim. U bolnicu su ponekad, ne baš tako često ali ih je bilo, dolazila deca. Ta deca su se osećala loše. Decu su dovodili uplakani roditelji. Roditelji su jurili doktorku po hodnicima kako bi dobili koju reč. Doktorka je retko kad imala vremena za njihova pitanja. Ah...bilo je tako puno posla. Doktorka je volela kad je zovu profesorka, tražila je izričito da je medicinsko osoblje tako oslovljava. Deci, u bolnici, to je smetalo. Deci u bolnici je nekako to bilo strašno, ličilo im je na učionicu, na strogog profesora koji naređuje, koji daje jedinice, koji viče kad deca ne slušaju dosadnu lekciju. Lekar ili doktor, za decu, bio je naziv za osobu koja pomaže, koja ima razumevanja i koja ima toplinu u očima onda kad im je najteže. Ipak doktorka (profesorka) je bila tako zauzeta....Ipak, doktorki je to bilo važno. Činilo joj se da je, nekako u skladu sa njenim životom, sa njenim obavezama. To su bile obaveze jedne ljudske veličine. 

Jednog dana desilo se nešto strašno! Doktorka je izlazila iz svog velikog stana i ulazila u garažu gde je bio njen omiljeni sportski automobil. Taj automobil vozila je kišnim danima. Ah bila je tako užurbana. Razbila je u brzini omiljenu vazu koja je stajala tik uz ulazna vrata dok je tražila ključeve. Tako rastresena jer je žurila, sasvim nenamerno udarila je svoj skupoceni automobil i razbila prednji deo automobila i to u sopstvenoj garaži!! Kakav baksuz! Kako je samo to bilo strašno!! Plakala je pored automobila. Nervirala se! Ipak otišla je na posao jer je morala: pacijenti su čekali, redovi se pravili, a bili su zakazani i razni simpozijumi, predavanja, ručkovi, dodela poklona od strane farmaceutske kuće i svašta nešto još. Tog dana je morala po kiši peške u bolnicu jer su sve taksi službe bile zauzete, a one koje nisu - nisu želele da voze tako kratku vožnju. 

Tog dana u bolnicu je stigla devojčica. Kao što rekoh, retko se dešavalo da deca dolaze u tu bolnicu ali eto taj dan je bio baš takav-strašan, kišni, nervozan. Devojčicu su u bolnicu doveli mama i tata. Mama je plakala. Tata je imao ozbiljan izraz na licu i ukočen pogled. Ruke su mi bile crne, a prsti tako debeli. Devojčica je bila uplašena ali mirna. Disala je teško ali je bila hrabra. Doktorka je i dalje razmišljala o svom automobilu - o tome koliko će samo koštati popravka i zašto baš njoj da se to desi?? Takođe, znala je kakve je sve obaveze vezano za privatnu kliniku čekaju a omiljeni automobil nije u ispravnom stanju! 
Pregledala je devojčicu iako je bila tako deprimirana, nervozna, odsutna...Dala je sve od sebe. Čak je pre prve kafe na poslu odlučila da uradi pregled. Jeste, tačno je, zaboravila je na neke anilize, zaboravila je da pogleda prethodnu otpusnu listu...ali to sad nije bilo bitno. Znala je doktorka da je njeno poznavanje medicine savršeno i da nema šanse da njoj nešto promakne. Ih....

Devojčica je ležala na krevetu a pored nje je bila njena majka. Prosta žena, obučena u staru odeću sa nesređenim noktima - doktorka je odmah to videla i ni malo joj se to nije dopalo. Ma kakva je to žena koja dozvoli sebi nesređene nokte!! I ko još izlazi na ulicu tako obučen?? Pogledala je zatim u oca i videla da su mu ruke strašno prljave. Čovek poče da priča brzo i nepovezano što je doktorku još više razdraživalo, da je bio na poslu, da su ga pozvali...da je hitno izašao...U tom trenutku ulete u ordinaciju najfinija i najbolja medicinska sestra na svetu. Žena s nalakiranim noktima u belom mantilu. Odsečno i vrlo ljubazno poče da govori ocu da knjižica devojčice nije overena i da ne može doktorka da je primi i pregleda. Naime, postoji način i oni će je pregledati ukoliko on overi knjižicu što pre, ili da pregled plate. Doktorki bi žao. 

Zato je odlučila da nasamo porazgovara sa ocem ispred. Usput je naredila da se devojčica primi u bolnicu i da joj se pruži potrebna nega. 

Ispred ordinacije doktorka poče da priča kako se izvinjava zbog svega, da je ona malo nervozna jer je baš jutros udarila automobil da je zato malo rastrojena....I tako. Otac se brže doseti. Pa on će joj popraviti auto! Zašto da se ona nervira oko bilo čega kad je on tu, neka ona samo misli na devojčicu! On se, eto, baš time bavi. On, eto, baš radi kao automehaničar. Eto rešenja. Doktorku obli sreća po licu iako je pokušavala da je sakrije. Lice se ozari i ona shvati da će sve biti tako lepo rešeno. Tako je divan dan!

Doktorki se tako dopalo što neko primećuje njen trud i rad i njeno zalaganje. Divno je to što takvi ljudi postoje. Naravno, otac je otrčao do garaže, brže bolje šlepao skupoceni auto (pri tom u strahu da dodatno ne ošteti nešto) do automehaničarske radnje u kojoj radi. Molio i kumio kolege i vlasnika radnje da pomognu da se što pre sredi automobil, a on otrčao do kumova i pozajmio nekoliko stotina evra. Evre je brižljivo stavio u popravljen auto - u kasetu automobila, a doktorki odneo ključeve auta.

Devojčica je prebačena u najbolju sobu i dobila je najbolji negu. Doktorka je bila srećna. Roditelji su bili srećni. 

Devojčica se nije oporavila još uvek. Doktorka je bila iznenađena sumom koju je pronašla u kolima. Mislila je da je to previše. Pa to je, ipak, bio njen posao.

Bajka: unus

Negde daleko, iza 77 brda, nalazi se jedna zemlja. Nije to zemlja seljaka i nije na brdovitom Balkanu. U toj zemlji dolazećeg Sunca živi mnogo ljudi. Većina tih ljudi, kao i autor ove bajke, piše latinicom. Autor je želeo da piše jednim starim već zastarelim pismom-ćirilicom, međutim društvena većina u toj zemlji smatrala je da bajku niko neće čitati ukoliko je napisana takvim slovima, te se autor zarad čitanosti odlučio za pisanje ovakvim slovima. Autor nije srećan, a nije ni njegova bajka....Ipak, zarad čitanosti se tako mnogo stvari radi, te se autor morao prilagoditi. 
Već vidite i sami - autor zemlju ne imenuje i ne zove je država. Zašto je to tako-uverićete se već sami. Vremenom. Čitanjem.

Život u slikama

,,Neću stići da se slikam na vreme", reče devojčica. 

,,Šta ćeš sada??", upita je druga devojčica.

Ovako je počeo razgovor između dve devojčice koje su zajedno izlazile iz škole. Užurbanim korakom su se uputile ka autobusu i pokušavale da slikaju svaki trenutak, svaki korak. Aparat kojim su se slikale neprekidno je škljocao. Slikale su lice, zbunjene izraze lica, uplašene izraze lica, a onda bi za trenutak zastale, približile glavu uz glavu, napućile usta i još nekoliko puta pritisnule magično dume "slikaj". 

Sve što se dešavalo u toj zemlji iza 77 brda moralo je biti slikano. Ukoliko nije slikano-smatralo bi se da se to nije dogodilo. Ukoliko se devojčice ne bi slikale u školi-roditelji su morali da opravdaju izostanak. Ukoliko, pak, slike nisu bile dobre (recimo devojčice nisu dovoljno lepo izgledale na slikama) slike bi se poništavale i ponovo bi roditelji morali da opravdaju izostanak. Opšti zahtev je bio-slikaj, slikaj i slikaj. Ali slikaj tako da slika "ispadne" što bolja i slikaj SVE. Ukoliko se ne slikaš dok si u WC-u može se desiti da ti se piški ponovo za koji minut. Ukoliko se ne slikaš dok jedeš - bićeš gladan za par minuta, jer to je isto kao da nisi ni jeo. U telefonima i fotoaparatima ljudi nalazilo se bezbroj slika. Te slike su se automatski prebacivale u glavnu bazu. Samo to je bio dokaz postojanja.
Baza je sadržala ime i prezime osobe i mnoštvo slika. Slike su u stvari bile život. Bilo je tu slika sa venčanja, slike sa bebama, slike sa sahrana, slike sa slava i preslava, slike iz kafana, slike razbarušenih žena, slike mišićavih muškaraca, slike ženskih deholtea, slike, slike, slike....Na šta god da pomislite moralo je biti slikano. Jer, kao što rekosmo, ono što nije slikano - nije se ni dogodilo. Poseban zadatak imao je i sam pojedinac koji slika. Svako je bio u obavezi da nakon radnje uspešnog uslikavanja sliku tehnički doradi, obradi, iseče i podesi u odgovarajući i, za njega, zadovoljavajući format. Bilo je tu raznih opcija - menjanje boje, senčenje, širina, svetlina, tonovi, pozadine...ma mnoštvo svega i svačega. 
Kada je uslikani zadovoljan izgledom u obavezi je da istu "postavi" na odgovarajuće mesto. Znači, da rezimiramo: baza podataka čuva sve slike koje je neko slikao bez obzira na to da li korisnik želi ili ne želi, a sam korisnik bira (nakon tehničke obrade) određen broj zadovoljavajućih slika  koje će postaviti na bitno, vidljivo mesto. Vrlo je bitno sliku postaviti na najvidljivije mesto, ali je isto tako i vrlo bitno da ona bude viđena. Ipak, najbitnija stvar nije da slika bude viđena već da je što veći broj drugih korisnika "lajkuje" i eventualno "šeruje". Na taj način pojedinac hrani svoj ego i opstaje u životu. 

Znam, znam...teško je shvatiti sve, ovako odjednom. Mnogo je to informacija za jednu bajku. I gde je tu prase? Crvenkapa? Vila? Zmaj? Aždaja? Možda neko krilati biće? Nije ovo obična bajka.... Ovo je bajka iz zemlje koja nema ime. Ovo je bajka iz zemlje koja se nalazi iza 77 brda....

Бајке (збирка) - предговор

Запањих се. Претходни пост на овом блогу био је најпосећенији. Наиме, схватила сам да људе у нашој Србијици не занима баш много књижевност а ни Хофман, ни Гогољ, ни роман Бука и бес. Људи воле да читају о свеопштем незадовољству. Лоше је што свеопштег незадовољства има толико много а добро је што се теме нижу једна на другу и вуку ме да да пишем и пишем о томе.

Жао ми је што одавно нема Домановића. Код нас у Србијици после њега не нађе се неко да тако оштро а лепо критикује друштвену стварност. Ја ипак не могу да будем као Домановић јер он је умео тако оштро да жеже по политици а да ипак није писаније о политици. Сада се пак то не сме. Јесте, у праву сте, демократија јесте на снази и ко каже да се не сме нешто кад се сме све? Наравно да се сме, али у границама...Зато сам одлучила да напипем бајку. Бајке су тако подобне. Деца их воле, млади их воле, стари их воле....ма сви их воле. Знате нисам желела да пишем ништа озбиљно - роман рецимо. Тренутно романе пишу медијски познате личности или тзв. ВИП личности. Свашта ту можете прочитати. Удубите се једном и размислите о чему у ствари пишу?? Ја јесам. Мој лични суд вероватно никог не занима-али рекох ипак да напишем. То су бре, романи за плажу, тако рече једна моја добра пријатељица, узми нешто да читаш од ових романа за плажу. И била је праву. лака литература. Без много замарања, без много дубоких и тешких мисли и обавезно без неке велике несреће јер несрећа не постоји. То треба потиснути. Мислим несрећу. Све мора у таквом роману, као и на друштвеним мрежама, да изгледа ружичасто јер ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП и ја живим живот пуним плућима, Срећна и задовољна са својим пријатељима сликам се у свакаквим позама и све то покажем свима, да лепо, бре, сви знају да сам срећна. Шта ће ми бре, срећа ако је нико није видео?? Него, да се вратимо на тему и рашчивијамо ово. Закључисмо да роман нећу писати из друштвено корисних разлога јер не сматрам себе срећном особом а и нисам ВИП, не путујем превише и не носим маркирану гаредеробу, не појављујем се на телевизији ни у часописима, таблоидима....па према томе-нисам нити ВИП нити сам за ,,плажасту" књижевност. 

Размишљала сам да напишем приповетку, новелу, басну?? Ма не....Хтела бих мало фантастике да унесем у тај свет, баш бих волела да пишем о надљудским бићима која тренутно руководе овим нашим малим светом-овом Србијицом.Желела бих да пишем и о вилама, аждајама, људима од папира, људима великог срца, упорним поштеним људима који мисле само добро....има ту доста тога што бих назвала фантастиком. Зато ми је бајка најподеснија врста.

Радња бајке биће смештена негде далеко, иза 44 брда, између 72 реке, негде у далекој Јуропи. То ће нам бити довољна географска одредница. То је земља долазећег Сунца, Сунце је на помолу   и за неких стотинак година-појавиће се. Јунаци наше бајке биће, наравно, фантастични ликови. Према томе, све што ћете прочитати биће искључиво фикција и никаква повезаност са тренутним дешавањима и ликовима неће постојати. Читалац који очекује да ће прочитати нешто что ће га бар подстетити на време у коме живимо-биће разочаран јер такве повезаности нема. 

Srbija je JEDINA zemlja u kojoj možeš da.....

Podstaknuta nekom današnjom izjavom ministra dođoh na ideju da ovde po stavkama ispišem šta sve možeš u Srbiji i po čemu je sve Srbija JEDINA zemlja ne samo U Evropi već i na zemaljskoj nam kugli. Pa da krenemo:

1. U Srbiji možeš da učiš, studiraš, doktoriraš....to ne znači da možeš da radiš

2. U Srbiji možeš da se razboliš od neke naivne bolesti, recimo imaš problem sa čukljevima, i možeš da umreš zbog nebrige lekara od te iste "naivne" bolesti

3. U Srbiji možeš da radiš kao konj- to ne znači da ćeš biti nagrađen, niti pak znači da si pošten radnik

4. Srbija je jedina zemlja na planeti koja ima veći mortalitet od nataliteta i JEDINA zemlja koja se trudi da moratilitet poveća

5. Srbija je jedina zemlja koja priredi televizijski događaj kada se postavlja semafor na raskrsnici

6. Srbija je jedina zemlja u kojoj na šalterima rade ljudi koji u radno vreme piju kafu, razgovaraju telefonom i vrlo neljubazno odgovaraju na postavljena pitanja jer to "nije" u opisu njihovog posla

7. Srbija je jedina zemlja u kojoj se žene sumnjivog morala (čitaj;starlete) promovišu na televiziji u vreme kada je nekad na programu bila emisija Laku noć deco...-što ipak i nije tako kasno

8. Srbija je JEDINA zemlja u kojoj ako ne poneseš "nešto" lekaru - imaš mnogo problema čak i pri predaju knjižice, a o pregledu da i ne govorim....

9. Srbija je JEDINA zemlja u kojoj moraš da ideš privatno kod lekara iako on radi i u državnoj klinici

10. Srbija je jedina zemlja u kojoj se glupost prezentuje kao fascinantna i neponovljiva ideja

11. Srbija je jedina zemlja u kojoj se u bolnici zapošljava sin mame doktorke i tate doktora zato što je on njihov sin

12. Srbija je jedina zemlja u kojoj ne postoji stvarni konkursi u časopisu ,,Poslovi" Nacionalne službe za zapošljavanje

13. Srbija je jedina zemlja u kojoj se zna da se poslao u državnim službama dobija isključivo preko "debele" veze ili ako platiš...i to traje godinama...Srbija to zna, ali Srbija je jedina zemlja

14. Srbija je jedina zemlja u kojoj se na nacionalnim televizijama može videti hrvatski voditelj/ka koji na hrvatskom jeziku vodi emisiju u Srbiji

15. Srbija je jedina zemlja koja ne ume da zbrine fakultetski obrazovane ljude, te je zato Srbija jedina zemlja koja nudi svojim državljanima da napuste Srbiju i zbrinu se u Nemačkoj - i to preko Nacionalne službe za zapošljavanje

16. Srbija je jedina zemlja u kojoj je dozvoljeno i javno stranačko zapošljavanje

17. Srbija je jedina zemlja u kojoj ukoliko si ljubazan i prijatan-okolina misli da ti nešto treba

18. Srbija je jedina zemlja u kojoj ukoliko pomogneš nekom na ulici-taj neko te se boji jer misli da ćeš da ga pokradeš ili da mu nešto naudiš

19. Srbija je jedina zemlja u kojoj ukoliko vidiš nekog na ulici kome nije dobro - pomisliš da je narkoman 

20. Srbija je jedina zemlja u kojoj su ideali mladima: starlete, ratni profiteri, sponzoruše, kriminalci...

21. Srbija je jedina zemlja u kojoj većina stanovnika piše SUMLJAM i NEZNAM ali zna da se namesti (napući) za "selfi"

22.Srbija je jedina zemlja u kojoj biti pošten znači biti glup i naivan

23. Srbija je jedina zemlja u kojoj možeš da kupiš diplomu na legalan, zakonski način

24.Srbija je jedina zemlja u kojoj kupci u supermarketima ispipavaju hleb dok ne pronađu odgovarajuću mekoću

25. Srbija je jedina zemlja u kojoj si, ukoliko ne ogovaraš druge i ne ulaziš u besmislena prepričavanja događaja, okarakterisan kao čudak i samotnjak

26. Srbija je jedina zemlja u kojoj možeš da upališ sva četiri svetla i time onemogućiš nekom da prođe na ulici, dok ti hitno piješ piješ kafu s drugarima u kafiću
27. Srbija je jedina zemlja u kojoj se zatvaraju školske biblioteke
28. Srbija je jedina zemlja u kojoj učenici u školama mogu da se pozovu na nepovoljne vremenske uslove kako bi poništili ocenu kojo nisu zadovoljni
29. Srbija je jedina zemlja u kojoj je dozvoljeno biti prevarant jer takvi uvek uspevaju
30. Srbija je jedina zemlja u kojoj kad ti ponude da ideš u penziju - ti nećeš,  a kad ti želiš da ideš u penziju - oni ti ne daju

To je MOJA Srbija

Ima toga još, pa će se spisak nastaviti....

ACTA, NON VERBA ( Бука и бес, Фокнер)

   Време у роману Бука и бес

  аутор: Сандра Јовановић

Енглески термин "stream of consciousness" (ток свести) означава врсту модерног романа који је нарочито присутан у англоамеричкој књижевности. Овај термин први употребљава амерички психолог Вилијам Џејмс, а сада већ  овој врсти романа можемо приближити и разне друге врсте - јер се елементи оваквог романа могу наћи у разним романима које не можемо искључиво окатактерисати као романе тока свести.  Издвојен, овај термин дефинише се према предмету, одн. усредсређености писца на ток свести  (појам узет из психологије) и овако постављен обележава схватање менталног живота као непрекинути ток искуства. Унутрашњи монолог у оваковом роману има највећу улогу, он уклања приповедача и ствара се илузија непосредног тока свести фиктивног лица, а самим тим добијамо нову перспективу у романескном приповедању. На једној страни имамо читаоца који преузима тачку гледишта приповедача, читалац сам спаја тематски и фабуларно расуте токове и тако у својој свести склапа целокупну причу. На другој страни имамо писца који узима грађу за своје дело најчешће директно из живота, који не тражи нека наговештена значења већ се појављује у линвистичкој равни и испитује могућности поетског значења.

Карактеристично је коришћење јединства места и времена за овакав роман. Читалац лута по времену, или у одређеном тренутку мења перспективе различитих свести. У оваквом роману, роману тока свести, користе се различите технике које отежавају разумевање, као и различита начела обједињавања хаотичне грађе.

Појам "свест" укључује цело подручје наше менталне пажње од бесвесности до потпуне свесности, објашњавају психолози. У свест спадају разумски неконтролисани и логички несређени психички процеси који градирају све (од најнижег и најмутнијег слоја изнад заборава, па до највишег и најјаснијег).Техника тока свести и унутрашњег монолога показује се као изванредна за анализу психе ментално девијантне личности. Значи, роман тока свести је она врста или тип романа, у којем је битан садржај приказивање свести једне или више личности.

Овакав роман такође карактерише одсуство "свезнајућег" приповедача класичног романа који час посматра личност споља, час изнутра. Он зна све што она зна и шта она не зна (и о њој самој и о свету око ње), и који је у стању да рационално схвати и логично објасни. Субјективни роман има другачије схватање времена од традиционалног романа. За појединца у роману  постоји његово субјективно време, а у том времену сати и дани проткани су унутрашњим догађајима, једним тренутком и целокупним његовим животним доживљајем.

Има ли објективно време, уопште значаја у унутрашњем доживљају појединца? Како ће писац решити проблем времена кад је личност садржана у једном тренутку, а тај тренутак је резултат свих ранијих?

Фокнер  се послужио симболиком и унео у срж свог дела значење „произвољног часовника“ (сунчаника). Сенка обележава садашњост, а обухвата и све што сачињава прошлост. Пишчева потреба да поврати прошлост је у ствари присуство времена у роману. Он жели да нас обавести о свему што је било, о ономе што је сада, и да  тиме веже догађаје. Његова нит и срж је време. Овај роман има категорију изузетне апсорбованости временом, безвременост је овде време. Фабуларно, роман садржи неповезане конце и неразрешене људске односе, писац ствара посебан имагинарни свет, али он пажљиво посматра свог јунака покушавајући да у њему открије набитније у тренутку радње, као и у његовој прошлости. Овај роман није оптимистичан - без обзира на двосмисленост завршног дела у коме ирационално побеђује логику - роман слика интелектуално, морално, емоционално и физичко расуло света на прекретници, ослобођеног не само већине бивших чврстих тачака, већ и способности за љубав. Роман је у ствари метафорична слика целог света на крају 20. века.

Радња у књизи почиње од детињства деце у последњој деценији 19. века и траје све до Васкрса 1928. године када Кедина несрећна ћерка (названа Квентин по мртвом ујаку) побегне од куће са Џеком који је циркузант. Радња није представљена хронолошки већ ток сакупљамо кроз различите перспективе. Оно што је одмах видљиво је да је роман подељен на 4 сасвим одвојене приче.

          У складу са насловом дела који потиче из Шекспировог "Магбета" прва прича је Бенџијева - датирана 7. априла 1928. (субота пред Васкрс). Он се почиње присећати давних времена. Ово његово присећање је на његов рођендан када он пуни 33. годину, тада му и навиру успомене, призори из прошлости који се мешају са догађајима из садашњости. Он не размишља, не говори, не коментарише,  и не морализира. Његове успомене нису обликоване и обојене, већ сирове и непосредне. Бенџи живи у блаженој невиности, где нема границе простора и времена, не разликује прошлост и садашњост. У Бенџијевој свести не постоји никаква развојна линија између стварности и сећања, између онога што је било и онога што јесте.

          Други део романа припада интелектуалцу и студенту Квентину.  Његова опседнутост је мисао о пропадању његове породице, а  од посебног је утицаја његова мисао о сестри. Њен морални пад њега доводи до самоубиства. Његов ток мисли (можемо рећи свести) је бржи и сложенији од Бенџијевог. Он мисли брже и сложеније, па је његова песпектива догађаја другачија структуирана од Бенџијеве.

          Трећи одељак романа је испричан такође у првом лицу, али традиционалном техником приповедања. Из тог одељка, а то је прича трећег брата Џејсона, сазнајемо детаље о догађајима које смо само наслућивали у Бенџијевој причи: отац је умро, сестра Кеди је отишла у свет, а њена одрасла незаконита ћерка, огрубела и одрасла без љубави, украла је Џејсонов новац и побегла од куће.

          Четврти одељак романа испричан је у трећем лицу и можемо га назвати епилогом. У њему је главно лице слушкиња Компсонових - Дилси. Она је носилац позитивних људских вредности у роману. Не бисмо погрешили када бисмо рекли да је и једини носилац оваквих особина! Њен ток свести стабилнији је и уједначен, она реално сагледава догађаје без опседнусти и страсти.

          Квентиново поглавље нас враћа осамнаест година уназад, у 2. јун 1910. Овај датум је једини лишен призвука светости (за разлику од осталих датума који представљају велике хришћанске празнике). Место догађања писац сели из Џеферсона на Универзитет Харвард. Сада примарно место дешавања постаје Квентиново боравиште - јер се личност чију свест пратимо тамо налази. Поглавље је по обиму најдуже и стилски најхерметичније, пуно је  бројних асоцијација на догађаје који испунили Квентинов живот и оставили траг у његовој опседнутој личности. Док је Бенџијева прича пуна објективних, чистих сензација, Квентин се помера у правцу апстракције. Његова сећања се често преклапају са Бенџијевим и зато овај одељак осветљава први. Далеко од идиота, Квентин поседује високу интелигенцију и софистициран ум, али је опседнут временом и чашћу породице. У техници тока свести мисли, сећања, импресије и слике испливавају из ума последњег дана Квентиновог живота. Квентинова прича добија  нову димензију самосвести, оваква димензија не постоји у Бенџијевој причи. Овде се поново појављује лавиринт асоцијација за који не постоји прегледно тумачење, јер Квентинова свест, која је навикла да размишља о себи, не признаје никакав временски континуитет као начело излагања. Квентин, као и Бенџи, садашње догађаје приповеда у прошлом времену. Само Бенџи је изван времена - јер он уопште не разликује прошлост од садашњости, он  не може, нити се труди да разуме датуме и време које су људи измислили. За Квентина садашњост не постоји, то је тек прошла будућност, река понорница, која се појављује тек онда кад постане прошлост. Једино је прошлост реална, јер једино њоме субјективан и несталан догађај постаје трајан. Овај сегмент романа можемо схватити као структуру вишеструког контрапункта и то између садашњости и прошлости, између драмског дијалога и унутрашњег монолога. Ипак, и унутрашњи монолог се раздваја на два дела: сређено приповедање у првом лицу и несређен ток свести. Такође, две теме се издвајају у Квентиновом монологу: тема инцеста и тема времена. Обе се своде на једно основно осећање ужаса и гађења пред прљавим грехом света и чежње да се из њега побегне у немогући рај невиности. Одељак отварају Квентинова сећање на очеве коментаре о времену. Његове мисли о времену само су одраз очевих мисли и филозофије која је препуна цинизма. Квентин жели да побегне од времена, о сну размишља као о тренутном. За њега је смрт трајно заустављање времена. Квентинов отац, скептик који се удаљио од буке и људске гомиле која је опседнута краткорочним циљевима, види у сату "гробницу свих нада и жеља”, а живљење према сату - као начин да се људско искуство сведе на аспурд.

"Дајем ти га не да те опомиње на време, него да би понекад за тренутак могао заборавити на њега и да не би трошио сву своју снагу упињући се да га освојиш."

На дан који је одредио за своју смрт, Квентин ломи сат и кида казаљке, па сат куца у празно. Прво, он жели да побегне од времена - јер зна да ће оно избрисати бол коју осећа због Кеди, а он не жели да се то деси. Његов други разлог је парадоксалан - одлучио је да је једини начин да заустави време то што ће извршити самоубиство и одредио је време за то! Али, ако успе да, на неки начин, заборави на време пре одређеног тренутка све ће бити у реду. У случају да не успе да заборави време, оно ће наставити да тече, одређени тренутак ће доћи и он ће морати да се убије како би заборавио на време. Ово је разлог зашто се Квентин све време бори против тога да сазна колико је сати. Фокнер је овде одлично представио поремећену логику самоубице. Искуство у часовничарској радњи представља Квентинов покушај заустављања времена. Он успева да прође поред радње, али види часовник у излогу.

"Прошао сам поред излога неког часовничара, али сам на време одвратио поглед... Био је неки часовник, високо горе на сунцу, и мени паде на памет како човека, кад нешто неће да уради, његово тело тера на то, некако несвесно.”

Користи свој поломљени сат као повод да пита часовничара:

"Бисте ли ми хтели рећи да ли који од ових часовника у излогу показује тачно време?"

Часовничар жели да му каже, али га Квентин прекида:

"Немојте ми рећи, молим вас господине. Само ми реците да ли који од њих показује тачно време?"

Часовничар му на крају даје одговор који је желео да чује – да ниједан од сатова не показује тачно време. Он жели да верује да сатови лажу, да су мера само тренутног времена, да су у супротности са стварним временом. Часовничарска радња постаје за њега представа света који је испуњен лажним куцањем сатова. Једино одласком из радње може да побегне од лажног времена.

"Изашао сам затворивши врата за сатовима и њиховим куцањем."

С обзиром на то да Квентин стално упоређује смрт са вратима, повучена је савршена паралела: изаћи кроз врата радње да би се побегло од куцања сатова је исто као и проћи кроз врата смрти да би се побегло од времена. Квентин ни једног тренутка не предвиђа могућност да се не убије. Цела Фокнерова уметност настоји да нас убеди да су Квентинови монолози и његова последња шетња већ самоубиство. У тренутку када у његовом памћењу почну да се нижу успомене, он је већ мртав.

"Квентин узалуд разбија свој сат, точкићи се и даље окрећу и сви сатови овог света продужују несносно да лупају, окивајући душу у ланце људских конвенција, закона и обичаја, који воде у пропаст и обешчовечење. И нико се више не може ослободити тог појма времена, тог греха над греховима, којим друштво деформише човека још од памтивека. Јасно је да "право време" које Квентин тражи и не постоји, оно је ван друштва, ван времена, у неком прастању невиности и природе, време Бенџијево који од рођења не зна за људске обавезе."

Eвo штa нaм гoвoри сaмo дeлo:

“У излoгу je билo двaнaeстaк сaтoвa, двaнaестaк различитих врeмeнa(!!!) и свакo oд њих са истом oном потврдном и прoтиврeчнoм уверљивошћу кojу je имao и мoj сaт, бeз иjeднe кaзaљкe уoпштe. Jeдaн другоме су порицали тачност. Јa сам могао да чујем свој сат, како куца негде у мом џeпу, чак иaкo нико није мoгao дa гa види, који ипaк нe би био у стању ништа да каже и кад би гa нeкo мoгao видети“.

То је кључ зa oдгoнeтaњe тoгa снa, дao нам гa je сам Фoкнер. На свету, даклe, имa хиљaда и хиљада људи сa својим личностима, филозофијама, смисловима, ставовима....To je значење дванаест сатова(дванаест је стари симбол за мноштво)! Ko je oд тих људи заиста у праву? Kо говори истину? Свако од њих je са истом оном потврдом и потврђеном уверљивошћу, као и моја личност (мој сат). А каква је то личност? То је изгубљена, обесмислена, трагична личност која тo нијe у правом смислу речи, у свом крајњем oдређењу личност без излаза, oрјентирa, без путa, личност без казаљке.To je индивидуалност која још није постала личност. To је предличност. Kандидат за човека. Личност у свом правом смислу треба назвати једним хоризонтом стварности који је различит од овдашњег бића и који је предмет човековог фундаметалног стремљења. Трагичност  те предличности кoja није постала личност Фокнер сликовито објашњава тиме да они један другом поричу тачност, истину, прави пут. Ta предличност живи још увек у мраку и зато у роману његов сат нико није могао да види. Чак и да је ту личност неко и видео jош увек тај не би био у стању да било шта каже тј.не би био у стању да воли, jeр да би неког волео тај који воли мора да буде личност, a љубав се показује у својој пуноћи тек онда кад вољени постане личност. Сада, предличност подразумева време, a личност вечност. Сат је једноставно успео симбол.