Bajka: unus

Negde daleko, iza 77 brda, nalazi se jedna zemlja. Nije to zemlja seljaka i nije na brdovitom Balkanu. U toj zemlji dolazećeg Sunca živi mnogo ljudi. Većina tih ljudi, kao i autor ove bajke, piše latinicom. Autor je želeo da piše jednim starim već zastarelim pismom-ćirilicom, međutim društvena većina u toj zemlji smatrala je da bajku niko neće čitati ukoliko je napisana takvim slovima, te se autor zarad čitanosti odlučio za pisanje ovakvim slovima. Autor nije srećan, a nije ni njegova bajka....Ipak, zarad čitanosti se tako mnogo stvari radi, te se autor morao prilagoditi. 
Već vidite i sami - autor zemlju ne imenuje i ne zove je država. Zašto je to tako-uverićete se već sami. Vremenom. Čitanjem.

Život u slikama

,,Neću stići da se slikam na vreme", reče devojčica. 

,,Šta ćeš sada??", upita je druga devojčica.

Ovako je počeo razgovor između dve devojčice koje su zajedno izlazile iz škole. Užurbanim korakom su se uputile ka autobusu i pokušavale da slikaju svaki trenutak, svaki korak. Aparat kojim su se slikale neprekidno je škljocao. Slikale su lice, zbunjene izraze lica, uplašene izraze lica, a onda bi za trenutak zastale, približile glavu uz glavu, napućile usta i još nekoliko puta pritisnule magično dume "slikaj". 

Sve što se dešavalo u toj zemlji iza 77 brda moralo je biti slikano. Ukoliko nije slikano-smatralo bi se da se to nije dogodilo. Ukoliko se devojčice ne bi slikale u školi-roditelji su morali da opravdaju izostanak. Ukoliko, pak, slike nisu bile dobre (recimo devojčice nisu dovoljno lepo izgledale na slikama) slike bi se poništavale i ponovo bi roditelji morali da opravdaju izostanak. Opšti zahtev je bio-slikaj, slikaj i slikaj. Ali slikaj tako da slika "ispadne" što bolja i slikaj SVE. Ukoliko se ne slikaš dok si u WC-u može se desiti da ti se piški ponovo za koji minut. Ukoliko se ne slikaš dok jedeš - bićeš gladan za par minuta, jer to je isto kao da nisi ni jeo. U telefonima i fotoaparatima ljudi nalazilo se bezbroj slika. Te slike su se automatski prebacivale u glavnu bazu. Samo to je bio dokaz postojanja.
Baza je sadržala ime i prezime osobe i mnoštvo slika. Slike su u stvari bile život. Bilo je tu slika sa venčanja, slike sa bebama, slike sa sahrana, slike sa slava i preslava, slike iz kafana, slike razbarušenih žena, slike mišićavih muškaraca, slike ženskih deholtea, slike, slike, slike....Na šta god da pomislite moralo je biti slikano. Jer, kao što rekosmo, ono što nije slikano - nije se ni dogodilo. Poseban zadatak imao je i sam pojedinac koji slika. Svako je bio u obavezi da nakon radnje uspešnog uslikavanja sliku tehnički doradi, obradi, iseče i podesi u odgovarajući i, za njega, zadovoljavajući format. Bilo je tu raznih opcija - menjanje boje, senčenje, širina, svetlina, tonovi, pozadine...ma mnoštvo svega i svačega. 
Kada je uslikani zadovoljan izgledom u obavezi je da istu "postavi" na odgovarajuće mesto. Znači, da rezimiramo: baza podataka čuva sve slike koje je neko slikao bez obzira na to da li korisnik želi ili ne želi, a sam korisnik bira (nakon tehničke obrade) određen broj zadovoljavajućih slika  koje će postaviti na bitno, vidljivo mesto. Vrlo je bitno sliku postaviti na najvidljivije mesto, ali je isto tako i vrlo bitno da ona bude viđena. Ipak, najbitnija stvar nije da slika bude viđena već da je što veći broj drugih korisnika "lajkuje" i eventualno "šeruje". Na taj način pojedinac hrani svoj ego i opstaje u životu. 

Znam, znam...teško je shvatiti sve, ovako odjednom. Mnogo je to informacija za jednu bajku. I gde je tu prase? Crvenkapa? Vila? Zmaj? Aždaja? Možda neko krilati biće? Nije ovo obična bajka.... Ovo je bajka iz zemlje koja nema ime. Ovo je bajka iz zemlje koja se nalazi iza 77 brda....