петак, 9. октобар 2015.

ACTA, NON VERBA ( Хофман и Гогољ, Фантастика)

Фантастика код Хофмана и Гогоља
Аутор: Сандра Јовановић



Реч фантастика потиче од латинске речи phantasticus што значи оно што не постоји у стварности, оно привидно, створено уобразиљом. Фантастични свет је свет феномена које не можемо објаснити законима природе. Овакав свет често дефинишемо и појмовима чудесно, необично, халуцинантно, чаробно. Међу свим овим појмовима постоје веће или мање разлике, али се ипак своде на оно што наш ум не може разумети и објаснити природним законом, што се не подудара са законима природе. Kонцепт фантастичног одређујемо у односим реално-нереално и рационално-ирационално.
У најширем књижевном смислу, нећемо се помаћи пуно од наведене тврдње, када кажемо да је то квалитет везан за књижевно дело које садржи иреалне, надреалне и чудесне елементе. У ужем смислу фантастика је обележје за литерарно изражавање чудесно-језовитог на начин који читаоца и ликове доводи у ситуацију да нису више сигурни у границе између стварности и имагинације, те из оваквог лебдећег стања оно извлачи естетске вредности. Утисак фантастичног траје онолико колико траје читаочева колебање између надреалне појаве и њеног објашњења, колико траје сумња у могућност неког објашњења.
Од памтивека човек се служио натприродним како би објаснио све оно што не разуме и што његов ум не може објаснити природним законом, па су се тако вековима отелотворили разни облици фантастичнох бића у свести човека, а неки су постали и типови урезани у народну традицију. Неизоставно, овде морамо поменути аждаје, ђаволе, виле, вештице, духове, вампире, авети....који су се након толико времена и данас задржали у свести народа и добили своје обличје, па чак постали типизирани јунаци који самим поменом стварају слику коју није потребно објашњавати. Слика коју доносе урезана је, укорењена дубоко у традицију свеобухватног човечанства. Када прича није базирана на народном фолклору и традицији уметник ствара своје чудесне и натпиродне јунаке корисећи своју машту и овакава бића су јединствена у њиховим делима.
На примеру два велика писца који су живели и радили у различито време показаћемо њихово поимање фантастике кроз њихова репрезентативна дела која нам пружају могућност да схватимо различито примање натприродног.
Ернест Теодор Амадеус Хофман рођен је 1776. године у Немачкој и припада немачкој књижевности предромантизма и романтизма, а Николај Васиљевич Гогољ родио се 1809. године и  припада руском реализму. Као што видимо није велика разлика у времену када су наша два аутора живела, већа је разлика у поднебљу и књижевним таласима који владају на источном и западном тлу, а највећа је разлика у личностима, који ма где били и ма кад стварали, на књижевну позорницу доносе своју представу виђеног и доживљног. Међутим, оба уметника у своја дела уврстила су фантастику, овде морамо напоменути то да се дозирање фантастиком у њиховим делима разликује као и став према оностраном који писци неспутано испољавају. Фантастика је код оба аутора заступљена, како смо рекли,  али на различите начине. Ми ћемо сада кроз две карактеристичне приче које обилују фантастиком показати њихове сличности и разлике на пољу чудесног и натприродног. Одабрала сам Гогољев Виј и Хофманов Пескар.




Хофманом рад у потуности је проткан дозом демонског, чудесног и натприродног, и у скоро сваком његовом делу ми наилазимо на чудесна бића, фантастичне догађаје и ирационално (Принцеза Брамбила, Госпођица Скидери, Прича о Серапону, Ђавољи еликсири), па слободно можемо рећи да је његов свеобухватни рад проткан фантастиком. Ову твдњу не можемо у потпуности применити и на Гогоља, тачно је да у његовим делима ту и тамо преовладавају фантастични мотиви, али његов рад, глобално, више је окренут социјалној и друштвеној иронији и подсмеху. У Вију, причи којој смо посветили овај рад, Гогољ је можда највише места посветио фантастици. Оно што примећујемо одмах након читања Вија и Пескара је то да Хофман не користи фолклорну традицију како би на њој базирао своју фантастику, док Гогољ основну фабулу преузима из предања и веровања Малоруса. Овим смо већ направили одређену раставну међу између ова два аутора и њихове фантастике - један ће нам приповедати догађаје које је чуо и које нам преноси, а други ће потпуно ући у свог јунака и пратити лудило које изазива фантастика. Сама Гогољева прича покушај је помирења мотива фолклорне фантастике и реалистичне, вештице су једини демонски лик који Гогољ користи у Вију и на њему базира фантастичне догађаје. Он не тражи оправдање нити нам разјашњава демонске силе, не покушава да у нашу свест убаци могућност да ове догађаје повежемо са законима природе, већ стоји са стране као да не жели да улази у ток радње и мења оно што је већ створено - што постоји. Виј је написан  у време када руски аутори почињу да откривају богатсво и  потенцијале фолклора, али Гогољ осећа потребу да нам се оправда, као читаоцима, за свој поступак и у напомени на почетку даје нам објашњење:
Виј - јесте колосална творевина простонародне уобразиље. Тим именом зову Малоруси старешину подземних духова, коме очни капци иду до саме земље. Сва је ова прича народно предање. Не хтедох га ни у чему мењати и причам је готово у истој оној простоти како сам га чуо.
Оваквом напоменом Гогољ нам се одаљио, поставио је дистанцу између себе, свог дела и нас као читаоца. Хофман Пескара почиње приближавањем, он користи писма како би нам документовао грађу, он жели да поверујемо и не базира се на причама које је чуо, већ сам улази у причу када његови јунаци представе својеврсну историју која је неопходна за његово, ауторово дејство. Он не улази у ток радње као свезнајући приповедач док из писама не сазнамо све што је битно за даљи развој догађаја, тек када његови ликови опишу кључнњ догађаје он нам се још више приближава својим разјашњењима – он жели да верујемо. Једино питање које је овде неминовно је – у шта Хофман жели да ми верујемо? Да ли жели да верујемо у постојање чудесног или жели да нас увери да је све чудесно само плод лудила?
Језиву премису о вештици и умирењу њеног злог духа Гогољ описује са словенском простодушношћу и незаинтересованошћу за стравичне аспекте. Виј почиње у сатиричном тону, исмејавањем студената теологије, па ће се и даљи ток догађаја одликовати неким небитним епизодама - без развијања атмосфере која погодује развијању радње са одређеном напетошћу. Аутор нам је далек, сада нам преноси оно што је чуо и како је чуо, он не може утицати на развој догађаја, као ни на амбијент у коме се догађа радња, јер је он само преносилац истих, и из тих разлога ми не видимо јаке описе стравичних места, ми не осећамо јаку напетост јер радња није комплексна. Код Хофмана већ у писмима откривамо комплексност радње, првенствено саму представу о Пескару ми не можемо имати из народне традиције. Пескар за нас као читаоце не може претстављати стравично и сабласно док нас аутор не упозна са њим (што Хофман и чини још на првим страницама - одмах ствара дозу страха и даље је само развија све више и више, одмах нас упознаје за страшном причом о Пескару) док вештица из Вија и без напомене Гогоља на почетку у нашој свести већ призива стархоту и ужас. Међутим Гогољ нас је задржавао на описима путовања, на опису богослова, ретора и филозофа, сврха ових описа није у дочаравању атмосфере која се припрема за фантастичан догађај већ има социјалну позадину. Битно је и то да код Гогоља имамо демонско у два облика – у облику вештица и девојке, а Хофманов Копелијус има својство да у Натанаеловој свести мења обличје (Копелијус-Копола). Оно што нераскидиво спаја Натанаела и Хому Брута је неограничен страх који их води у смрт, неописива језа и мучно осећање беспомоћности пред тим силама. Натанаелову страх и лудост аутор на неки начин покушава да објасни лудилом, док за Хому немамо објашњење - писац нам то не нуди на такав начин. За обојицу је својствен став других који се у многоме разликује од њиховог, други ( Клара, Лотар, Тиберије, Хаљава) не верују, или бар мисле да не верују, они се не плаше и тај начин не допуштају свести да буде уздрмана било каквим злим силама. Значи, кобно је обојицу је – веровати!
Виј је страшило огромних размера у људском облику, њему су очни капци опуштени до саме земље. Копелијус је такође у људском обличју адвоката, његов опис много је ефектнији:
Замисли само високог човека широких плећа са безобличном великом главом, лицем земљине боје, накострешеним седим обрвама испод којих су оштро севала два зеленкаста мачја ока, и велик, јак кукасто повијен нос. Крива уста често су се развлачила у пакостан осмех, сем тога на образима су се виделе две тамноцрвене мрље, а кроз стиснуте зубе шиштао је неки необичан звук
Изразита црта овог јунака фантазије Вија, је мотив деформације вида. Овакав сличан мотив користи и Хофман: Пескар то је неки злоћа који долази кад деца неће да иду на спавање и заспе им ОЧИ  песком. Очи су и код Хофмана и код Гогоља језгро страха. Натанаел док је дете страхује за своје очи, јер Пескар их бацивши деци песак у очи, када им окрвављене саме испадну, убаци и џак и однесе на полумесец да нахрани своју дечицу. Ова трауматична прича на Натанаела оставила је дубок траг, те очи бивају повезане са опсесивним страхом који касније прераста у лудило.
Дај очи, дај очи!!- подвикивао је Копелијус потмулим продорним гласом
Kовач Викула у Ноћи уочи Божића, у Вију успева да се прекрсти три пута и тиме укроти вештицу, а Хома Брут чита три ноћи свештене књиге и у томе не успева, све је то казна за његову фаталну грешку кад је погледао у Вија (поново имамо мотив очију који се јавља и код Хофмана у ситуацији када се Натанаел скрива иза завесе али ипак погледа Копелијуса).
Код Гогоља виђење значи смрт, а невиђање значи живот. Код Хофмана виђење значи лудило, помрачење ума, а на крају ипак смрт! Нормално би било да је обрнуто: виђење светлост, живот; а затворене очи - мрак,смрт. Према овоме запажамо сличан мотив у обе приче, Хома је видео и зато је кажњен, а Натанаел је поштеђен од узимања очију када је видео Копелијуса и то је његова казна - то је његово лудило, његова казна је то што ће он све то видети и на крају ипак умрети! Натанаел је до краја проклет због свог виђења, као и Хома, али се њихово проклетство разликује.
Виј даље говори о томе како је богослов Хома Барут убио вештицу која је на мртвачком одру. Била је девојка необичне лепоте, дању је била девојка, а ноћу вештица. Филозоф је са њом имао кобни сусрет непосредно пред њену смрт и тада се прву пут у делу јавља његов неописиви страх прозрокован чудноватим догађајима:
“..руке му се не могу подићи, ноге се не крећу, глас из уста не излази, речи без гласа мицаху се на уснама ...он зграби колена своја са обе руке да ноге задржи , но оне су се против његове воље издизале и узлетеле брже но черкиски хат
Сличан мотив одвајања делова тела срећемо и код Хофмана:
Он ме тако јако зграби да ми зглобови крцнуше, одврну ми и руке и ноге и поче да их ставља час ту, час тамо на моме телу
И Хома и Натанаел тада су у директном првом сукобу са демонским силама, тада Хома  схвата да је старица у ствари вештица, а Натанаел тада у својој свести први пут након толико замишљања Пескара у својој глави добија и његово право обличје.
Хома се бори против зле силе Зграби проштац што је лежао на путу и поче из све снаге да удара старицу, након тога погледа је и види да је она сада лепотица са рашчупаном бујном косом, са као стрела бујним трепавицама и ово је за зе њега први тренутак проклетсва – супротставио се нечистивим силама. Хому ректор шаље право код вештице у кућу. Пред смрт она је тражила да над њеним одром Хома Брут чита заупокојене молитве три ноћи. На то су нагнали несрећног Хому Брута како би три дана за редом читао молитве, јер је то била њена последња жеља, и Хомин страх полако достиже свој врхунац. Он је читао и с ужасом проживљавао оно што се у цркви догађа. Његово проклетство се дуплира-он је погледао Вија! Хома Брут жртва је своје кривице, он нема никога, не знају му се родитељи, без рода је (добро у народној причи скоро увек има свој дом и род, зло је увек бездомно). Црква овде постаје зачарано место, што је необично за нову традицију, баш у цркви догађају се тренуци који обилују демоским, сатанским и нечистивим силама. Од стаха Хома ће оседети:
Он с ужасом виде истину њихових речи: половина косе, збиља, беше побелела.
Слободно време које му остаје између вечери док пева молитву он проводи у покушајима да побегне, у опијању и бесомучном игрању читаво поподне. Тома  открива истину о девојци преко дана и тиме се његов страх преко ноћи повећава јер се из прича осталих упознаје све више и више са свом немоћи која је супротстављена овом злу. Градација је овде јако ефектна, кулминација је прожета најстраховитијим призором
...чуо је како нечистива сила летом гамиже око њега , не закачињући га крајичцима крила и одвратних репова. Он није имао моћи да их разгледа, само је видео како се колико цео зид испречило неко чудовиште , уплетено у своју косу као у шуму, кроз мрежу косе провиривала су страшна два ока са веђама нешто уздигнутим. Изнад њега лебдело је у ваздуху нешто у виду огромног мехура , са хиљаду из средишта испружених клешта и шкорпионских пипака... 
Неки унутрашњи глас шапуће фолозофу да не гледа, али ипак он може да издржи, његова радозналост јача је од страха и он ипак погледа, то је и последња, кобна и фатална грешка нашег Хоме Брута. У трену када се сви, по наредби Вија који у кулминацији као краљ духова командује, бацају на Хому - од страха излиће из њега душа, а зли демони који нису стигли побећи јер се зачуо петао заглавили су се у вратима и прозорима. Међутим, након Хомине смрти чујемо сличну реченицу као у Пескару:
Ја знам зашто је пропао: јер се убојао, а да се није бојао вештица му ништа не би могла.
Трагична смрт Хоме на крају не прима се као трагична последица, већ као нужно, врло логично и једино решење једне фантазије, Хома умире не да би мрачне домонксе силе  биле јаче од човека, већ зато што његов дух није могао да издржи притисак халуцинације. Његова смрт готово да је комична и готово апсурдна у својој природности. Он умире од страха! Између осталог баш због оваквог краја и због свега што је тако реално уткано у фантастично, ми све догађаје прихватамо као реалне, могуће и вероватне.
Гогољ се не опредељује за чудесне просторе, нити за просторе који сами по себи нуде одређена објашњења, већ све време осцилира између природе и црква као затвореног светог места. Манифестације демонског јаче су од разумског, чак је и хришћанство немоћно да им се одупре. Сама црква, као свето место, иронично постаје поприште демонских сила и кошмара који воде у лудило и смрт, што је у директној супротности са овоземаљским законима да је црква последње упориште и бедем пред налетима сила таме. У овом нашем случају, централно место управо је црква - свето место.
Виј се завршава једном опаском-да су све жене вештице (све женске што седе на тргу, све су- вештице)!
У Пескару је абнормално сведено на трауму из детињства. По Фројду, траума уз компулзивно понављање условљава настанак садржаја искривљене стварности и ову контотацију у многоме можемо применити на нашег Натанаела, јер он сам каже:
Наслућујеш да само посебне везе које дубоко задиру у мој живот могу да придају такав значај
Ово се односи на посету продавца барометара који је у ствари повод за реакцију  паничнног страха.
Натанаел од почетка приче осећа страх, као и Хомин и његов страх има градацију- од детиње трауме он је постао опседнута особа потпуно надваладана маничним страхом који прераста у лудило. Натанаелова искривљена перцепција женског аутомата, Олимпије, и његов последњи сусрет са Копелијусом, који има катасрофални исход - смрт, одређени су двогледом. Двоглед бисмо могли представити као продужено око, па ми нисмо апсолутно сигурни да ли су Натанаелове очи заиста његове или су му потурене од стране демонског убице који је исте и поштедео? Цела прича проткана је оваквим недоумицама. У некаквом магловитом стању ми са великим узбуђењем себи постављамо питања о стварности и нестварности, час вођени рационалним ставом Кларе, час подстакнути Натанаеловим делањем и објашњењима аутора. Кларино виђење у потпуности је другачије од Натанаеловог, док он тврди да је зла сила отелотворена у Копелијусу ступила у његов живот, она тврди да су се све зле силе збиле само у његовој души и да је спољни свет тек мало у томе учествовао. Он се због оавквог њеног става и удаљава од ње и разумевање налази механичкој лутки. Клара руши у њему оно што се не може срушити, он само јаче верује, одлази даље у своју опсесију.
Кларин лик у потпуности је базиран на следећој речиници - ако постоји таква сила она бива делотворна кад постане наше ЈА, штавише она јесте фантом нашег ЈА. Док год Натанаел верује у Копелијуса - он постоји, a његова моћ је исључиво у веровању (управо ову констатацију приметили смо и код Гогоља). Ми сада на основу свега реченог можемо донети закључак да је једини начин да демонско протерамо из себе ако у њега не верујемо. Ипак, личност која је опседнута оваквим демоном не може да пронађе кључну тачку потицања веровања, чак није ни свесна своје запоседнутости, па према томе не може да пробије веровање и тако овај Кларин савет у потпуности губи сваки значај за Натанаела, за Хому, а и за нас. Натанаелово лудило нас наводи на став да није одлучујући аргумент постојање сабласног, и да то није оно што је кључно - већ да су сви докази о непостојању оностраног у ствари докази о постојању истог. Можда његове очи нису криве за изобличење његовог света, природа његовог света не бива објашњена чак ни онда када приповедач преузме улогу свезнајућег. И тада перцепција осцилира између сигнала који говоре у корист постојања оностраног и који то исто поричу. Ми смо у забуни, и то је постигнут ефекат! Док год се питамо да ли постоји или не постоји, док год смо у таквој врсти забуне ми у ствари верујемо.
Натанаелова кућа заиста изгори и тиме он бива приближен оностраној изабраници Олимпији. Стручњак Спаланцани и Ђузепе Копола (тј.Копелијус стручњак за очи), заиста раскомадају механичку лутку у који је Натанаел заљубљен. Кроз двоглед он види чудесни грм на коју му пажњу скреће ведра Клара, и Натанаел у њему види Копелијуса, али то није оптичка варка лудака већ нам и сам приповедач јамчи за његово објективно постојање. Ово су све чињенице које нас враћају у свет реалног и могућег, оно што наш ум прихвата као потпуно нормално. Не поставља се питањо о постојању Копелијуса, он постоји, само је питање како га ми видимо, а како Натанаел. За све је аутор пронашао објашњење да нас разувери у могућност постојања демонског, а у ствари баш тим поступком нас је све више уверавао у супротно.
Клара се на крају потпуно смирује, након сабласних тренутака које је проживела захваљујући својој разумном ставу, међутим поставља се питање да ли је могуће потиснути у потпуности све симптоме постојања сабласног? Тачно је да је онај у чији се живот уселила тамна сила завршио у животињском лудилу, упркос томе што је искључено да му је то лудило омогућило да види дубље од нормалних људи, да буде далековидији од њих. Копелијус нестаје заједно са смрћу Натанаела, као да са смрћу личности у којој се угнездио нестаје и његова сврха постојања. Ипак, његовим нестајањем изгубљен је само објекат у који се он уселио, што не значи да се не може уселити у неко другу душу.



























Нема коментара:

Постави коментар