Negde daleko u jednoj zemlji iza 77 brda živela je jedna doktorka. Ta doktorka radila je u jednoj velikoj bolnici. U tu bolnicu dolazili su bolesnici-oni koji boluju od najtežih bolesti i oni koji su malo manje bolesni ali im je ipak potrebna medicinska pomoć. Tamo, u toj bolnici, bilo je mnogo ljudi. Naravno, doktorka je završila najbolje škole, imala odličan prosek na fakultetu i nakon završenog fakulteta završavala specijalističke studije, posećivala razne seminare i bila aktivna na svim poljima medicine. Doktorka je bila vrlo dobro plaćena za svoj posao. Imala je svoj stan, kola, lepe cipele, lepe i kvalitetne bunde za zimu, nekoliko stanova koje je davala u zakup i mnoštvo obaveza. Obaveze se nisu završavale kad doktorka iscrpljena krene iz bolnice ka svom stanu. Morala je da nastavi sa radom u svojoj privatnoj klinici koja je bila tu blizu bolnice. Tačno je da je mogla pešice da stigne do privatne klinike ali je ipak morala ponekad da odsustvuje s posla zbog nekog hitnog pregleda u privatnoj klinici ili je ponekad bila nervozna zbog obaveza koje su se nizale. Njen tata je bio doktor, mama je bila doktor, a i brat je bio doktor pa je sve to na mladu doktorku vršilo dodatni pritisak. Često se dešavalo da je doktorka nervozna i nezainteresovana na poslu u bolnici gde je bilo mnogo pacijenata. Nije znala kako da se izbori sa tim. U bolnicu su ponekad, ne baš tako često ali ih je bilo, dolazila deca. Ta deca su se osećala loše. Decu su dovodili uplakani roditelji. Roditelji su jurili doktorku po hodnicima kako bi dobili koju reč. Doktorka je retko kad imala vremena za njihova pitanja. Ah...bilo je tako puno posla. Doktorka je volela kad je zovu profesorka, tražila je izričito da je medicinsko osoblje tako oslovljava. Deci, u bolnici, to je smetalo. Deci u bolnici je nekako to bilo strašno, ličilo im je na učionicu, na strogog profesora koji naređuje, koji daje jedinice, koji viče kad deca ne slušaju dosadnu lekciju. Lekar ili doktor, za decu, bio je naziv za osobu koja pomaže, koja ima razumevanja i koja ima toplinu u očima onda kad im je najteže. Ipak doktorka (profesorka) je bila tako zauzeta....Ipak, doktorki je to bilo važno. Činilo joj se da je, nekako u skladu sa njenim životom, sa njenim obavezama. To su bile obaveze jedne ljudske veličine.
Jednog dana desilo se nešto strašno! Doktorka je izlazila iz svog velikog stana i ulazila u garažu gde je bio njen omiljeni sportski automobil. Taj automobil vozila je kišnim danima. Ah bila je tako užurbana. Razbila je u brzini omiljenu vazu koja je stajala tik uz ulazna vrata dok je tražila ključeve. Tako rastresena jer je žurila, sasvim nenamerno udarila je svoj skupoceni automobil i razbila prednji deo automobila i to u sopstvenoj garaži!! Kakav baksuz! Kako je samo to bilo strašno!! Plakala je pored automobila. Nervirala se! Ipak otišla je na posao jer je morala: pacijenti su čekali, redovi se pravili, a bili su zakazani i razni simpozijumi, predavanja, ručkovi, dodela poklona od strane farmaceutske kuće i svašta nešto još. Tog dana je morala po kiši peške u bolnicu jer su sve taksi službe bile zauzete, a one koje nisu - nisu želele da voze tako kratku vožnju.
Tog dana u bolnicu je stigla devojčica. Kao što rekoh, retko se dešavalo da deca dolaze u tu bolnicu ali eto taj dan je bio baš takav-strašan, kišni, nervozan. Devojčicu su u bolnicu doveli mama i tata. Mama je plakala. Tata je imao ozbiljan izraz na licu i ukočen pogled. Ruke su mi bile crne, a prsti tako debeli. Devojčica je bila uplašena ali mirna. Disala je teško ali je bila hrabra. Doktorka je i dalje razmišljala o svom automobilu - o tome koliko će samo koštati popravka i zašto baš njoj da se to desi?? Takođe, znala je kakve je sve obaveze vezano za privatnu kliniku čekaju a omiljeni automobil nije u ispravnom stanju!
Pregledala je devojčicu iako je bila tako deprimirana, nervozna, odsutna...Dala je sve od sebe. Čak je pre prve kafe na poslu odlučila da uradi pregled. Jeste, tačno je, zaboravila je na neke anilize, zaboravila je da pogleda prethodnu otpusnu listu...ali to sad nije bilo bitno. Znala je doktorka da je njeno poznavanje medicine savršeno i da nema šanse da njoj nešto promakne. Ih....
Pregledala je devojčicu iako je bila tako deprimirana, nervozna, odsutna...Dala je sve od sebe. Čak je pre prve kafe na poslu odlučila da uradi pregled. Jeste, tačno je, zaboravila je na neke anilize, zaboravila je da pogleda prethodnu otpusnu listu...ali to sad nije bilo bitno. Znala je doktorka da je njeno poznavanje medicine savršeno i da nema šanse da njoj nešto promakne. Ih....
Devojčica je ležala na krevetu a pored nje je bila njena majka. Prosta žena, obučena u staru odeću sa nesređenim noktima - doktorka je odmah to videla i ni malo joj se to nije dopalo. Ma kakva je to žena koja dozvoli sebi nesređene nokte!! I ko još izlazi na ulicu tako obučen?? Pogledala je zatim u oca i videla da su mu ruke strašno prljave. Čovek poče da priča brzo i nepovezano što je doktorku još više razdraživalo, da je bio na poslu, da su ga pozvali...da je hitno izašao...U tom trenutku ulete u ordinaciju najfinija i najbolja medicinska sestra na svetu. Žena s nalakiranim noktima u belom mantilu. Odsečno i vrlo ljubazno poče da govori ocu da knjižica devojčice nije overena i da ne može doktorka da je primi i pregleda. Naime, postoji način i oni će je pregledati ukoliko on overi knjižicu što pre, ili da pregled plate. Doktorki bi žao.
Zato je odlučila da nasamo porazgovara sa ocem ispred. Usput je naredila da se devojčica primi u bolnicu i da joj se pruži potrebna nega.
Ispred ordinacije doktorka poče da priča kako se izvinjava zbog svega, da je ona malo nervozna jer je baš jutros udarila automobil da je zato malo rastrojena....I tako. Otac se brže doseti. Pa on će joj popraviti auto! Zašto da se ona nervira oko bilo čega kad je on tu, neka ona samo misli na devojčicu! On se, eto, baš time bavi. On, eto, baš radi kao automehaničar. Eto rešenja. Doktorku obli sreća po licu iako je pokušavala da je sakrije. Lice se ozari i ona shvati da će sve biti tako lepo rešeno. Tako je divan dan!
Doktorki se tako dopalo što neko primećuje njen trud i rad i njeno zalaganje. Divno je to što takvi ljudi postoje. Naravno, otac je otrčao do garaže, brže bolje šlepao skupoceni auto (pri tom u strahu da dodatno ne ošteti nešto) do automehaničarske radnje u kojoj radi. Molio i kumio kolege i vlasnika radnje da pomognu da se što pre sredi automobil, a on otrčao do kumova i pozajmio nekoliko stotina evra. Evre je brižljivo stavio u popravljen auto - u kasetu automobila, a doktorki odneo ključeve auta.
Devojčica je prebačena u najbolju sobu i dobila je najbolji negu. Doktorka je bila srećna. Roditelji su bili srećni.
Devojčica se nije oporavila još uvek. Doktorka je bila iznenađena sumom koju je pronašla u kolima. Mislila je da je to previše. Pa to je, ipak, bio njen posao.
