ТИП МОНОМАНИЈАКА У ДЕЛИМА БАЛЗАКА
Аутор: Сандра Јовановић
,,Ја дела сматрам за своја средства и пред собом видим
само свој циљ.”
Причу о типу мономанијака започећемо кратком причом о
Балзаковом животу и времену његовог живљења. Он ће нам својим животом и
схватањимa о књижевности допринети да што боље савладамо став
који је имао према својим књижевним јунацима. Наравно, тај став на врло
очигледан начин можемо закључити из самих дела, али пишчев живот помоћи ће нам
да разазнамо најдубља осећање које је водило нашег писца како би подвргао руглу
једну целу нацију стављајући испред ње, као примере, људе вођене болесним
страстима.
Оноре де Балзак рођен је 1799. године у Француској, као писац формирао
се у првој половини 19. века. Овај период у Француској обележен је успоном
буржоазије и њене филозофије живота. Та
филозофија базирала се на сили новца као основне покретачке снаге, међутим у
оваквом добу наш писац определио се за непрофитабилан посао писања - што је допринело да често буде у дуговима и да се стално
бори са немаштином. Иако његова прва дела не пролазе код публике добро, он не
губи снагу, истрајава и наставља да пише.
Балзак постаје пример огромне стваралачке снаге и посвећености
књижевности. У непрекидном заносу писао је сваки дан, без предаха. Међутим,
радна енергија слаби, здравље се погоршава и последњих година свог живота
скрхан болешћу ништа није написао. Умро је 1850. године на врхунцу своје славе.
Балзак је дошао на идеју да све своје романе сједини
у једну целину коју је назвао Људска
комедија. Сваки роман посебна је целина, али све их обједињује време, поднебље,
менталитет, личности. Људска комедија
постаје права историја нарави француског друштва са свим изопаченостима у првој
половини 19. века. Из његове превелике жеље за славом и новцем писао је оно што
је сматрао тренутно популарним и чиме је могао да заинтригира читаоце.
На примеру два његова репрезентативна дела (Евгенија Гранде и Чича Горио) објаснићемо
тип мономанијака (мономанијак - човек чија опсесија се односи на једну
конкретну ствар, појаву, жељу, предмет...од своје опсесије не одустаје ни у ком
случају, и спреман је да жртвује све зарад испуњења својог личног задовољења -
његова опсесија прелази у болест). Наравно, оба романа припадају колекцији коју
је назвао, како смо напоменули, Људска
комедија. Сликајући друштво Француске Балзак је помоћу својих јунака показао
и доказао деформитете друштва. Његови јунаци нису комплексне личности са више
психолошких слојева, већ типични представници који доносе једну доминантну
особину која њима овладава и тиме их називамо мономанијакалним. Они су у потпуности подређени својој страсти и
њихово бивствовање своди се искључиво на бивствовање ради те страсти. Наравно,
морамо напоменути да нису сви ликови романа монаманијакални, постоје и они који
су постављени као контраст и антипод оваквом типу, као и они који су ту како би
показали менталитет ширих народних маса и омогућили нашем опседнутом јунаку да
у потпуности може испољити своју болест, њих би смо условно могли назвати
помагачима.
Међутим, не можемо у потпуности изједначити мономанију
у оба романа, јер се опсесија издвојених ликова у многоме разликује. Оно што им
је заједничко је линија опсесивности, а оно што их удаљава је линија љубави.
Господин Грандет у Евгенији Грандет не осећа љубав, он је опсесивни заљубљеник
у материјално и новац, док је Горио оптерећен љубављу према својим кћерима. Такође,
у оба романа постоји веза са паралелном причом која се одиграва у делима. У
Евгенији Гранде поред господина Грандета појављује се његова кћи Евгенија која
је типичан представник заљубљене жене, нежне и испуњене осећајима, па можемо
рећи (с обзиром на њена делања) да је она такође опсесивна и мономанијакална у
односу на своје осећаје и Шарла. Она живи да би била вољена. Зарад љубави она
ће жртвовати све, као што Грандет жртвује све зарад новца и злата. У Чича
Горију, појављује се Ежен де Растињак, младић који подстакнут великим сјајем
града Париза опсесивно јури за славом, богатсвом и лепим животом у високим
круговима. Младић који се не либи да
лаже људе који га воле само да би стигао до скупих одела и угодног живота. Ипак
његова манија не стоји чврсто као Горијева, она је пољуљана бујицом осећања
које изазива старац у њему, према томе није потпуна опсесивност, али ипак
долази до границе ненормале. Овим смо показали да на платну оба романа видимо
двоструку манијакланост ( ако изузмемо интензитет који смо објаснили) и то: Горио-Растињак, и Грандет-Евгенија. У оба романа
постоји манијакланост која је погубна, она која доводи до смрти, ипак се и оне
разликују - Горио умире зарад своје опсесивне љубави према кћерима, а Грандет
чини још веће злодело – најпре његовим делањем умире потпуно чиста душа-његова
жена (госпођа Грандет), а тек након тога он умире потпуно несвестан своје
грешке.
Можемо рећи да се оба романа јављају два плана.
Планове ћемо обележити ликовима који су њихови носиоци. У Евгенији Грандет први
план чине Грандет и новац, а други план Евгенија и Шарл. У Чича Горију први
план чине Горио и његове кћери (Далфина и Анастазија), а други план Ежен де
Растиањак и Далфина. У оба романа постоји развијен мотив љубави, иако је љубав
различито постављена у романима. Када говоримо о љубави морамо истаћи
Евгенијину љубав према Шарлу, то је платонска љубав мушкарца и жене, она воли
неисцрпно и њена осећања готово владају целим романом (“Мислим
на њега драга мајко, али не говоримо о њему јер сте ви болесни, ви сте ми пречи
од свега. СВЕГА је био он”). Наравно, љубав Чича Горија постављена је на другачији начин, то није
љубав између мушкарца и жене, већ родитељска љубав која превазилази све оквире
и границе, и како смо рекли прелази у опсесију те губи на чистоти коју Евгенија
задржава до краја романа. Евгенијину љубав гуше две чињенице - страст господина
Грандета - која спутава све што му се испречи на путу, и сам Шарл који постаје
Грандет у малом. Њени осећаји и надвладаће све и она ће једина истрајати, иако
на крају остаје сама она истрајава. Овакву љубав, према супротном полу, у Чича
Горију не налазимо на платну романа. Љубав Растињака према новцу и лагодном
париском животу потискује све, он не воли тако искрено Делфину, он се на
почетку заљубљује у њену рођену сестру Анастазију, он делује по упутствима и
има јасно одређен циљ. Чини се да Далфина има јака осећања према Растињаку, али
морамо се запитати да ли та љубав обилује искреношћу срца које неспутано и
несметано воли без икаквих устезања? Не заборавимо, то је оно исто срце које нема обзира
према своме оцу који је на самрти! Њене сузе нису искрене, њена страст је
огуљена њеном окрутношћу и жељом за бољим животом.
Према томе, можемо закључити да су две особе које делају
без икаквих стега, вођене искључиво болесним страстима и ничим другим само
Грандет и Чича Горијо. Њих двојицу ништа не може зауставити, само сопствена
смрт може смирити изопачене жеље. Горијева страст и оно опсесивно у њему су
његове кћери и он без икаквих доумица хрли ка њима и њиховој срећи, а
Грандетова страст је новац, и исључиво новац. Грандет овде у својој болести
преузима вођство, јер у његовој страсти не владају осећања као код Горија, у
њему је истинска пожуда ка новцу и богатству - ка материјалном, што можемо
оценити као потпуно нечовештво. Обојицу гони по једна опсесија (oпсесијa - л. obsessio-
спопаднутост, обузетост мишљу, идејом) и зато прерастају у
мономанијаке.
Сада ћемо представити појединачно, са конкретним
примерима из романа ликове који својим опсесијама воде фабулу романа.
Евгенија Гранде је роман који се, насупрот Чича Горију који описује парижане, бави
животом сеоске породице, самим тим морамо оделити судбине наших јунака. Горио и
Растињак делају у великој средини, у Паризу, док се радња у Евгенији Грандет одвија у малом месту Сомиру где станује
породица Грандет ( господин Грандет, његова кћи Евгенија, госпођа Грандет и
служавка Нанона).
Телесно Грандет је
био човек висок пет стопа, како каже Балзак, здепаст, плећат, лице му је било
округло, црнопутасто, рошаво, брада права, усне без кривина, а зуби бели, очи
су му имале израз хладан и прoждрљив, израз какав
народ замишља у аждаје. Његов нос, задебљао на врху имао је на себи брадавицу
пуну жилица за коју је свет говорио, не без разлога, да је пуна злобе. Ово конкретизују и следећи Балзакови
описи:
"Своје мисли казивао је обично кратким поучним
реченицама, које је изговарао благим гласом. Четири реченице, тачне као
алгебарски обрасци, обично су ми служиле да обухвати и реши све у животу и
трговини: Не знам, не могу, нећу и видет ћемо. "
“Имао је нечег сличног с тигром, и са змијским царем,
могао се је притакити дугопроматрати свој плен и онда скочити на њега, затим је
отварао чељусти своје кесе, увлачио у њу хрпу талира, па онда мирно легао, као
змија, неостељиб, хладан и медодичан.”
Оваквим
описима Блазак нам назначава посебан аспект - Грандет није само суманути
трговац који јури за новцем, већ да је прорачунат и лукав, чак и одмерен када
треба. Његово претварање одлази толико далеко да чак глуми да муца, и то
искључиво у разговорима који су јако кључни за њега и његов новац, а тада и
престаје да чује добро. Све је то тактичка игра опасног златољупца. Тврди да
ништа не поседује и да ништа нема за друге, чак ни за себе. Себе искључиво
представља као сиромашног виноградара коме увек фали новца у животу,
покушавајући на све начине да прикаже што лажнију слику о себи, наравно плашећи
се искључиво за свој новац. Његова страст толико овладава њиме да он своју кћер
обмањује потурајући јој папире на потпис како не би изгубио део свог новца
након женине смрти. Страст врши тиранију толико да све остало мора бити у
другом плану, јер његов твричлук у потпуности влада.
Своју кћер је волео, али је више волео новац који је
у њуму потиснуо сву очинску љубав. Према жени је био хладан, непоколебљив и
сувише строг, а његов деспотизам њу је директно уништио. На самрти тог нежног
створења изгледа као да ју је анђео
молитве прочистио, ублажио најружније црте њеног лица и озарио га. Смрт њој
доноси спокој и мир који поред свог мужа никада није имала на овом свету. Тај
њен неспокој прозрокован искључиво ставом Грандета није заобишао никога у кући.
Сви укућани му се покоравају и неописиво га се плаше, као поплашени мишеви кад се завуку у своје рупе они се склаљају
како их он не би нашао баш у тренутку када праве какву “пакост”. Страст Грандетова према новцу директан
је кривац свих несрећа – “Евгенија му је
расула златнике по столу, а он би непомично гледао у њих као што дете , кад прогледа, забленуто
проматра један те исти предмет.”
Грандетово богатсво нико није знао тачно да одреди,
из страха да не би злато нестало из његових прождљивих руку вешто га је
скривао, смишљао смицалице како би свакога надмудрио и скупио што више злата у
коме би могао сам уживати, и гледати га. Стари виноградар притајено
смишља, кује и чека, а затим згрће своје злато задовољан - јер је његова ризница употпуњена још
којим златником. Затвара се у своју
собу, гледа златнике, глади их и ужива у њиховом сјају. Вођен је мишљу да је новац оно једино што опстаје,
он ни у једном тренутку не бива свестан својих грешака, али његова страст упропастиће
прво госпођу Грандет и одвести је право у смрт, а затим ће директно утицати
на трагичну судбину своје кћери. Ипак,
његова страст не умире као Горијева смрћу, већ се продужава кроз лик Шарла и
наставља да влада. Лоза Грандетових неће замрети, наговештава нам Балзак
понашањем Шарла, а твдричлук и незграпност наставиће да живе кроз сада
новоизраслог заљубљеника у злато и новац.
Портрети у роману
сажети су и јасни, преко Грасенових и Кришовљевих несугласица оцртани су људи
са села скучених погледа које води новац кроз живот, као једини смисао живота. Новац
је у целом овом роману покретач радње, он је узрок свих невоља и патњи. Грандет
је представник и носилац целог тог друштва, у његовом лику сакупљене су особине
незграпних људи из мањих средина којима новац представља све и сва. Он је окрутан и саможив, до самог краја
остаје доследан свом пороку. Само у једној сцени видимо Грандета како шета под
прозором своје кћери Евгеније (док је она заточена у четири зида) и покушава да
види њену косу, па писац констатује да је
он ипак отац жељан загрљаја свога детета. То је и једини моменат где ми
Грандета видимо као оца, међутим овај трен је
недовољан да потисне све оно што смо већ видели и што ћемо видети. Наш
зликовац не посустаје пред молбама своје жене, он истрајава у својој хладноћи,
једино га плаши могућност да изгуби злато, то је за њега оно најстрашније и
најмрачније. Његова жеља за новцем не престаје да расте ни у тренуцима његове
смрти. На самрти он се хвата за златно распеће (што је по
Балзаку модерни Бог његовог времена) , такође то његово обожавање злата њега
доводи до лудила, он не види на распећу Сина Божијег који је дао да га разапну,
већ поново злато! Он умире од своје сопствене замисли.
“Трвдице не верују у надгробни живот за њих је
садашњост све. То баца страшну светлост на садшње време у коме више него у било
које време, новац влада законом, политиком и народима. Установе, књиге, људи и
доктрине, све је у завери да покопа веру у у будући живот.”
Грандет је тако представљен тип јунака, да се у њему
сједињавају све особине светских тврдица - од Плаута, преко Молијера, па до
Држића.
“За поседње две године нарочито се појача његово
тврдичење, као што јачају све сталне људске страсти. Као што је запажено код
тврдица, код властољупца, код код свих људи чији је живот био посвећен једној
главној идеји, његова осећања нагињалла су нарочито једном симболу његове
страсти. Гледати злато, имати злато постало је његова мономанија. Његов
деспотизам растао је уколико је расло његово тврдичење. Он жели умрети
краљевски, држећи до последњег дана узде својих милионa”, говори нам аутор романа.
Евгенија
је потпуни антипод своме оцу, она је послушна и нежна, спремна на сваку жртву.
Заљубљује се у Шарла и та љубав постаје цео њен свет. Због ове љубави она ће се
супротставити оцу први и једини пут. Пошто је неколико дана имала пред собом
свога рођака Шарла (син Грандетовог рођеног брата) она му је поклонила своје
срце за време пољупца који је кришом примила, он је затим отишао остављајући
између ње и њега читав један свет. Ова љубав коју је њен отац проклео готово је
отерала мајку у гроб и донела Евгенији само тугу и бол који су се у њеном срцу
измешали са мало далеке наде. Њено племенито срце куцало је само за најнежнија
осећања и морало је, дакле, бити подвргнуто рачунима људске себичности. “Новац је морао предати своју хладну боју
овом небеском животу и изазвати неповерење према осећањима жене која је била
оличено осећање. Евгенија,
била је узвишена, била је жена ”.
Мотивом новца Балзак је успео створити мономане људе
који су целог живота робови својих страсти, он показује да се велике страсти,
велике трагедије и велике радости одигравају у душама малог човека. Носилац
такве једне трагедије сам је Грандет, док се друга трагедија одиграва у души
Евгеније.
Интересантна
је чињеница да иако је љубав између Шарла и Евгеније инцестна (Шарл је син Грандетовог рођеног брата, па
су према томе Евгенија и Шарл брат и сестра од стрица) нигде у роману немамо ни
назнаку о пишчевом лошем поимању оваквог модела љубави. Евгенија њега назива
рођаком, али је то не спутава да се заљуби у њега, нити пак спутава Шарла да
јој на љубав узврати пољупцима. Да ли је завршницом романа и њиховим коначним
неспајањем и неиспуњењем ове љубави назначен вид немогућности овакве љубави,
или је Балзаково схватање инцеста другачије, остаје нам као отворено питање.
Чича Горио је роман
који се развија се на два плана - на
индивидуалном и на општем.
На
индивидуалном плану имамо две приче - о младом студенту Ежену де Растињаку, а
ту је остарели фабрикант Горио. Око ова лика и њихових судбина развија се низ
индивидуалних историја у пансиону госпође Вокер (стара госпођа Мишоно, господин
Поаре, млада девојка Викторина Тајфер, госпођа Кутир, одбегли робијаш Вотрен,
виконтеса де Бозеан, грофица Анастазија де Ресто, бароница Далфине де Нисенжен).
На
општем плану дата је слика париског друштва свих слојева. У пансиону госпође
Вокер станује сиротиња и нижи сталеж, а у предгарђу Сен Жермен је високо
друштво одевено у свилу, окићено златом и дијамантима. Париз је сан младих људи
жељних да допру до високог дрштва и тај њихов лет ка висини неке ће бацити на
разна искушења. Париз је слика моралног блата, бездушности и егоизма.
Личност која је најтрагичније описана у овим делима
је несумњиво личност Горија “Његово лице, услед
патњи чији узрок нико није знао , бивало је неприметно, из дана у дан све
тужније и изгледало је тужније од ма ког лица за столом.” Трагика Горијева
произилази из његове превелике љубави према деци. Његове кћери се немарно и
безобзирно односе према њему, а његова несметана љубав слепа је за њихов
безобразлук. Чича
Горио, или старац Горио како су га звали, стекао је богатсво за време револуције,
продавао је брашно десет пута скупље но што га је куповао (ова чињеница није
занемарљива, иако се на овоме писац не задржава пуно). Рано остаје удовац и сву
своју љубав управља ка кћерима. Он им купује хаљине, накит, кочије, и све оно
што би парижанка богатих слојева могла пожелети, кратко речено навикава их на
све удобности снобовског живота. Обезбедио им је и велики мираз и обе се удају
за угледну и богату париску господу. Старија, Анастазија постаје горофица де
Ресто, а млађа Далфина постаје бароница де Нисенжен. Уласком у то високо
друштво, сада и званично својом удајом, њихови захтеви су већи и оне настављају
да од свога оца потражују и добијају новац како би куповале лепе хаљине за
балове. Горио пак, заслепљен очинском љубављу задовољава све њихове прохтеве и
хирове не посустајући ни једног момента..
“Очеви увек треба да дају па да буду
срећни. Увек давати то значи бити отац.”
Док је
имао новца пазиле су га, када је новца нестало отерале су га не марећи за њега,
и он у пансиону Вокер налази уточиште стално мењајући собу за јефтинију. “...чича Горио који је имао шездесет и
две године изгледао је као да нема ни
четрдесет.....који је имао нечег младалачког у осмеху, сада је личио на
излапелог, немоћног и бледог старца од седамдесет година...”
Он
продаје накит у немаштини, златне табакере, посуде од сребра и са сузама
радосницама у очима носи кћерима новац. Стално ослушкује како би сазнао да ли
су срећне, да ли су се лепо провеле. То да је његова љубав слепа показује и
поступак када закупљује стан како би се његова кћер Далфина састајала са
Растињаком! Горио своју страст према деци не примећује, он оправдава своје
поступке родитељском љубављу, а своју жртву даје без устезања и размишљања. Горијева
страст није саможивост (као код Грандета) већ саможртвовање и иде само у правцу
сопственог уништења. Тек ће на крају романа, у тренуцима када испушта душу и
када схвата да његове кћери неће доћи, изразити бунт и разочарење:
”Не, оне неће доћи! Знам ја то има већ
десет година. Ја сам то помишљао понекад, али нисам смео да верујем!!”.
Умире
Горио сам и напуштен, као убоги сиромах, а испраћају га само Растињак и
Кристоф, кћери нису дошле ни на сахрану, оне су послале су само празне кочије.
Растињак је и био први који је спознао Горијеву страст и једини је за њу имао
разумевања Узрок његове смрти биле су његове кћери, његова највећа љубав убила
га је. За њих је успех био кључ моћи, користољубивост и похлепа однеле су једну
величанствену душу у заборав без игде икога. Горио је, као и Грандет заробљеник
својих страсти, његова страст била је очинска љубав која се претворила у
опсесију. Он је имао понос - али је тај понос губио пред кћерима. Несвесно је
куповао њихову љубав, он је лик створен да буде вечни отац који даје све - и љубав и нежност, а оне су “кад су добро исцедиле лимун, кору бациле
на улицу”
Горио је
због њих живео, њихова радост била је и његова, а њихове жеље биле су заповест,
како и сам каже био је “бедна лешина чија је душа увек тамо где
су његове кћери”, које би
уновчиле све, па и старог оца.
“Чекам их на месту куда ће проћи, срце ми
махнито лупа када наиђу њихове кочије, ја се дивим њиховим хаљинама, оне ми на
пролазу добаце осмех, који позлати мој живот као да на њега падне зрак дивног
сунца. Волим коње који их вуку, и хтео бих бити псић што га држе на коленима.
Живим од њихове радости.”
Толика љубав Горија одводи у смрт коју је дочекао у
немаштини и бунилу схвативши оно што му је било одавно познато - његове кћери га нису волеле. Добро је знао да је
њихова љубав трајала колико и његово богатство, он је њих превише волео - можда
зато баш и оне њега нису.
" То што се догодило твоме оцу може се догодити и
најлешшој жени са човеком којег највише воли- ако му досади својом љубављу,
он оде и избегава је служећи се
којекаквим нискостима. "
На самрти он их дозива и проклиње, назива их
зликовцима и бестидницама, али ипак њихове је мужеве криви за уништење својих
кћери.
“Живео сам
за то да будем вређан, понижаван. Толико их волим да сам стрпљиво подносио
све увреде за које су ми продавале неко ситно задовољство. Отац се крио да би
видео кћери! Ја сам им дао живот, а они ми данас неће дати ни један сат!
Жедан сам, гладан сам, срце ми гори, а оне неће доћи да олакшају моју агонију
јер ја умирем, осећам то. Али зар не знају колики је грех газити по очевом
мртвом телу? Има Бога
на небу, и он освећује очеве, макар ми и не хтели.|”
Овде се морамо осврнути на Грандетове последње
тренутке, када он грли златно распеће, као и на његово схватање живота после
смрти где он апсолутно не верује у загробни живот и сматра да на овом свету
може чинити грехе - јер га казна нигде не чека. Ако сада направимо паралелу
са старим фабрикантом видимо да он, супротно од Грандета верује у освету
након смрти, па и сам каже “Има Бога на небу”.
Такође стари фабрикант, за разлику од виноградара
носи још једно карактеристично обележје, он за понашање својих кћери криви њихове
мужеве и у томе налази оправдање за њихове, а самим тим и за своје поступке:
“Моји
зетови су убили моје кћери. Доиста, откад су се удале више их нисам видео.
Очеви, тражите у Скупштини да се донесе закон о браку! Коначно, ако волите
кћери, немојте их никада удавати. Зет је злочинац који исквари све у кући,
упрља! Нека се укину бракови! Они нам одузимају кћери, и немамо их ни на
самртном часу! Донесите закон о смрти очева. Ово сад је страшно! Освета! То
њих зетови не пуштају да дођу. Убијте их!!”
У овом антологијском призору Горио ставља руке на
главе двојице студената и тиме постаје симбол очинства, можемо рећи и Христ очинске љубави. То је
била сиротињска смрт, без сјаја, без пратње, без пријатеља и рођака. Горио је
живео да би патио, да би обожавао своје кћери и целокупан живот дао је њима –
био је жедан, али никад није пио, ето
тако је живео последњих десет година, додаје Балзак.
У оба романа
страст води наше јунаке кроз злодела и она им одређује судбине. Када би се
одрекли страсти, јунаци би се одрекли и трагедије, међутим она потпуно
овладава њима и они не успевају ни да разумеју морални неуспех већ умиру са
истом мишљу - непромењени. Можемо закључити да је Горијева мономанија њега
повела и довеле у смрт, али он у тренутку када испушта своју племениту душу
разуме своју грешку, док Грандетова страст никада не замире, чак наставља да
живи.
|
Нема коментара:
Постави коментар