петак, 9. октобар 2015.

Из старих списа....

Дођох на идеју да поставим овде нешто што сам одавно писала...Имам те папире негде...Занимљиво је то да смо некад писали по свескама, папирима, споменарима....сада пак пишемо искључиво на рачунару....Ипак мислим да је осећај писања или шкрабања по папиру лепши. Нацрташ по неко срце у споменару...потпишеш се и надаш се да ће то тако остати забележено заувек..Сећам се, имала сам споменар. Сваки пут кад би требало нешто ново уписати у споменар имала сам неку трему-позитивну...Уједно, размишљала сам тада о томе шта ће се све то мени догодити у будућности и шта ћу све то ја доживети, каквим рукама ћу држати ту свеску и да ли ћу имати сузе у очима док то будем читала...Та питања остадоше...Размишљам сада имам ли храбрости да те списе отворим. У себи носим чињеницу да се ништа толико битно није десило а време јесте прошло. Време пролази а списи остају....Баш ћу наћи те жврљотине ...Е баш хоћу! Да видим шта сам све то осећала и да видим да ли се стари осећај може вратити.....




Потражих међу жврљотинама неку паметну реченицу и нађох свашта. Знате, у време кад сам ја била млада (мислим девојчурак) слушала се добра музика, излазило се до поноћи, траву скоро нико није узимао, а био си фаца ако носиш AIR MAX патике са ваздушним ђоном и зимску јакну марке MONT (тзв.монтерица).  да се вратим на тему. Мада ме искрено говорећи вуче да вам пишем о тим временима....али оставићемо то за неки други пут :)

Шта све нађох међу жврљотинама...Их, па има ту свашта..Писало се, много се писало...И свашта се писало. Писале се љубавне песме, па се свака строфа песме обележавала другом бојом слова и тако се исписивало име неке велике љубави. Веровало се много. У свашта. Сви смо веровали у будућност и да ИМА ДАЉЕ и има још. А било нас је...ихихи...Баш доста. Шта да Вам кажем осим да се те године када сам се ја родила родило много, много деце. Толико много да нас је у одељењима у школи било и више од 40!! А било је  по 8,9,10 одељења у једној школи по години. Пријамни испит за упис у средњу школу полагали смо где смо стигли...нисмо бре имали места где да седимо! То је било време чуда. Једино ми жао, али стварно, што ето ми нисмо били генерација пионира. Некако ми је било баааш лепо кад видим децу на сликама са црвенкастим марамама како се смеше. То ми је био прави идеал. Ипак, на мојој слици из првог разреда основне школе-није било црвене мараме па смо сви деловали некако потуњено....


Некад сам искрено обожавала да се спремим за спавање и у кревет понесем неку добру књигу или, кад сам била бааш млада-песмарицу, или неку свеску где би записивала све и свашта. Сада носим тзв.лаптоп или телефон или нешто слично. Напредује техника. Их!! Неизоставно питања, које се намеће је да ли ими напредујемо? да ли нам техника дозвољава напредак у сваком смислу или смо и даље они исти-обични људи са свим нашим манама и врлинама, са свим самоћама, са свим зебњама? Да ли нам савремене технологију омогућавају да се осећамо мање усамљени, мање тужни, мање отуђени? Да ли је само камуфлажа кад поставимо слике на друштвеним мрежама и да ли смо у ствари усамљени? Одавно се то питам...Плашим се одговора....Читам и ја разне студије, разне психологе, разна мишљења и сви свашта знају. То наравно све као такво стоји, но ја се и даље питам да ли је неко сада са свим овим технологијама, напредним визуалним и техничким средствима, са информацијама које се крећу брзином светлости успео да сагледа и људску душу, онако изистински. Да ли се уопште неко тиме бави и има ли неког са практичним знањем које је напредовало. Да ли смо као свет напредовали само у технологијама а духовно се уназадили. Могла бих сада да разглабам о свему томе како је свет стварно постао отуђен и како људи ретко застану да нешто неком кажу, а кад сте љубазни почну чудно да вас гледају и да се плаше љубазности, а све то јер то више није у моди. А знате ли зашто? Зато што сада скоро свако на улици и у аутобусу има слушалице у ушима и не види и не чује, зато што људи седе у кафеима и испијају кафе док не гледају једни друге у очи већ у мобилне телефоне. Мислим да постоје и људи који се дописују док седе један поред другог. Тачно је да је писана реч једноставнија, лакша и смелија...ипак чини ми се да заборављамо да разговармо, заборављамо речи, заборављамо на драж погледа док неко изговара нешто њему битно...

Волела бих да сада овде само поставим неке теме о којима често мислим...О њима имам што шта да кажем...О да...Ипак, за сад ћемо само да голицамо машту, и оставимо по нешто и за усмену, живу, најлепшу реч коју ћу обојити којом гримасом која није "смајли".

Нема коментара:

Постави коментар